Архиве категорија: Медији

Афотека у Енигматском ђердану 621

„Афотека“ у босанско-херцеговачком недељнику „Енигматски ђердан“

У босан­ско-хер­це­го­вач­ком недељ­ни­ку „Ениг­мат­ски ђер­дан“ сво­је место нашао је и Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка“, који је пред­ста­вљен на два разли­чи­та начи­на у два броја.

Афотека у Енигматском ђердану

После увод­не речи јед­ног од „афо­те­ка­ра“ Дин­ка Осман­че­ви­ћа из Бања Луке у јед­ном од прет­ход­них бро­је­ва овог ениг­мат­ског недељ­ни­ка, број 621 је донео на зад­њој стра­ни кори­ца наслов­ну стра­ну „Афо­те­ке“ уз извод из увод­ног тек­ста уред­ни­ка и јед­ног од при­ре­ђи­ва­ча Вла­ди­це Миленковића.

Афотека у Енигматском ђердану 621

Како је наја­вље­но ови­ме нису реше­не све „ениг­ме“ у „Ениг­мат­ском ђер­да­ну“ што се тиче „Афо­те­ке“. У неком од наред­них бро­је­ва биће пред­ста­вље­ни са по неко­ли­ко афо­ри­за­ма сви засту­пље­ни ауто­ри у Алманаху.

„Ениг­мат­ски ђер­дан“ је недељ­ник који изла­ти сва­ког четврт­ка на про­сто­ру Босне и Хер­це­го­ви­не са при­лич­но вели­ким тира­жом за овда­шње при­ли­ке од 15 хиља­да при­ме­ра­ка. Поред ениг­ма­ти­ке у недељ­ни­ку се могу наћи и тек­сто­ви на разне теме међу који­ма се послед­њих годи­на често нала­зе и афоризми.

Часопис "Књижевно перо" (број XI, јесен 2012)

О „Афотеци“ у хрватском часопису „Књижевно перо“

Часопис "Књижевно перо" (број XI, јесен 2012)У часо­пи­су за кул­ту­ру и књи­жев­ност Хрват­ског књи­жев­ног дру­штва „Књи­жев­но перо“ (број XI, јесен 2012) обја­вљен је књи­жев­ни осврт на Алма­нах афо­ри­сти­ча­ра „Афо­те­ка“ који је напи­сао Фикрет Цацан, књи­жев­ник и пре­во­ди­лац из Загре­ба, и пре­но­си­мо га у оригиналу:

Odmah da kažem, prvi sam put imao u ruci jednu aforističarsku antologiju, iako autori odbijaju tu kvalifikaciju. Riječ je više-manje o slučajnom izboru, to jest, projektu koji su pokretači pametno zamislili i započeli, a ova „Afoteka“ je njihov prvi, i to vrlo uspješan, rezultat. Književno-umjetnička asocijacija „Artija“ te internetski site „Liga duhovitih“ iz Paraćina u Srbiji raspisali su natječaj za aforističarske priloge, koji je proveden izvanredno stručno i kvalificirano uz solidan odziv nadarenih autora, pa se tako skupilo materijala za dobru knjigu „na ovom polju književnosti“, kao što kažu autori. Uz puno entuzijazma javili su se aforističari iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore, pa smo tako zapravo dobili na uvid štokavski dio bivše Jugoslavije koji nosi aforističarsku štafetu. Hrvatsku štafetu je ponio naš član Abdurahman Halilović Ahil sa svojim značajnim prilogom.

Nije bez vraga ovo podsjećanje na jezički aspekt: naime, ja bih još preciznije uvrstio aforizam u poeziju, kao vrhunski i reprezentativni dio književnosti općenito. Taj sažeti duhoviti izraz koji nesumnjivo ima katarktičko djelovanje po svemu ulazi u poeziju, jer se isto strogo odnosi prema ekonomiji izraza, slikovitosti, poanti, itd. To su i najzahtjevniji postupci u stvaranju književnosti i tipični su za poeziju i aforizam. Može se reći da nije dobar aforizam koji zanemaruje te stvari, kao što se nekoć govorilo da „poezije ima svugdje, osim kod ne-pjesnika“.

Slična poratna i tranzicijska stvarnost čine osnovu po kojoj razumijemo i aforizme iz drugih zemalja, budući da se aforizam često odnosi upravo na najaktualniji trenutak današnjice. Tako Milen Milivojević kaže: „Žabe žablju, ptice ptičju… Jedino mi nemamo nikakvu perspektivu“. Što se tiče razloga za takvo stanje, Miroslav Sredanović iznosi jedan svoj: „Komunisiti su proglasili da nema Boga. To je izazvalo nevjericu“. Možda je ipak razlog u podrijetlu: „Kakvu je budućnost mogla imati država nastala iz jednog Jajca?“. Po mom mišljenju, svi bi problemi bili manji, kad bi postojalo pošteno i redovno pravosuđe, pa bi čovjek mogao istjerati pravdu i tako bi stvari mogle ići naprijed. Ali, kako kaže Živojin Denčić: „Možete tjerati stvar do suda, ali dalje ni makac“.

Vidimo da aforizam zasjeca u srčiku društvenih problema. Po tome je jedinstvena književna forma, koju su gojili slavni književnici, poput Voltairea, M. Twainea, J. Brodskog („Poezija i politika dijele samo prvo slovo“, „Čovjeka koji voli poeziju, teže je uplašiti“) i drugih. Sam o sebi aforizam na usta Slobodana Ničića Manga kaže: „Aforizam je dobitna kombinacija kod lutrije riječi“. Ali aforizam odlično pokriva i intimne dvojbe ugroženoga pojedinca. Tako Grujo Lero kaže za jednoga: „Da nije bio dobar kao kruh, ne bi se našao u sosu“, a drugome opisuje ženu, koja je „najveći poliglota“: „Jedna glava – hiljadu jezika“. Isti aforističar kao da je čitao hrvatske novine, pune zgražavanja nad rezanjem plaća prosvjetarima, koji su oduvijek figurirali kao najslabije plaćeni državni službenici: „U našim školama sve goli prosvjetni radnik“. To bi potpisao i naš ministar Jovanović. Ipak im je bolje i tako nego da idu na burzu. U ime onih koji završe tako Dragan Matejić kaže: „Izgleda da su primljeni za stalno“.

Sada bi bio red da citiramo i našeg Abdurahmana koji nas je više puta nasmijao na književnim večerima, ali zan biti i mračan: „Što smo bliže rubu gladi, sve se više glođemo“, zatim „Kad se golman ispružio koliko je dug, svi su žalili što je toliko kratak“.

Mene je pak nasmijao Dinko Osmančević: „I Sunce se rodi na istoku, ali onda emigrira na zapad“. Taj Dinko je inače lijep, pametan, bogat i neoženjen, „sve dok se ne odjavi s Fejsa!“.

Nadam se da sam vas uvjerio da se isplati nabaviti ovu knjižicu, ako ne ide drukčije, onda nađite Abdurahmana, to je onaj koji s dječačkim osmjehom snima na našim književnim večerima sve što izlazi na binu.

Fikret Cacan

"Афотека" у часопису "Књижевно перо"

О „Афо­те­ци“ у хрват­ском часо­пи­су „Књи­жев­но перо“

Fikret Cacan (Zenica, Bosna i Hercegovina, 1958.)
Studirao je u Zadru i Zagrebu, profesor je komparativne književnosti i filozofije te stručni bibliotekar. Radio je u Rektoratu Sveučilišta, Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici i HINA-i. Bavi se prevođenjem sa i na ruski jezik, uredništvom, redakturom, književnom i filmskom kritikom. Koautor je leksikona DHKP-a Svjetska književnost u hrvatskim prijevodima 1945-1985. Godine 1989. za knjigu Osip Mandeljštam: Pjesme i eseji dobio je nagradu za najbolji prijevod poezije. Svoje pjesme objavio je u knjizi Ljiljan u trnju (Zagreb 2010). Autor je cijelog niza knjiga među kojima: Ana Ahmatova: Tajne zanata, pjesme; Osip Mandeljštam: Pjesme i eseji; Ana Ahmatova: Tri jeseni, pjesme i sjećanja; Vladimir Sorokin: Plavo salo, roman; Iosif Brodski: Božićne pjesme; Aleksandar Puškin: Bajka o ribaru i ribici; Garri Kasparov: Moji veliki prethodnici; Nikolaj Zabolocki: Izabrane pjesme; Iosif Brodski: Postaja u pustinji: Aleksandar Puškin: Izabrana djela i Antologija ruskog pjesništva.

Сатирична позорница Жикишон 2012

О „Сатиричној позорници Жикишон 2012“ у штампи

Новин­ски чла­нак у гла­си­лу Општи­не Пара­ћин „Бил­тен“ (у бро­ју 171 од 25. окто­бра 2012. годи­не) о „Сати­рич­ној позор­ни­ци Жики­шон 2012“ одр­жа­ној у субо­ту 13. окто­бра 2012. годи­не у Параћину…

Сатирична позорница Жикишон 2012

РТВ "Канал М" Параћин

„Артикулисање“ у вестима Општине Параћин и на РТВ „Канал М“

Грб ПараћинаВести о Фести­ва­лу умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње“ Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ на Зва­нич­ној Интер­нет пре­зен­та­ци­ји Општи­не Пара­ћин: “Арти­ку­ли­са­ње” (24.5.2012.) и “Арти­ку­ли­са­ње” – први фести­вал нове Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је “Арти­ја” (1.6.2012.); уз при­лог за вести и спе­ци­јал­ну полу­ча­сов­ну еми­си­ју Радио-теле­ви­зи­је „Канал М“ из Пара­ћи­на.

“Артикулисање”

24.5.2012.

Ново­о­сно­ва­на пара­ћин­ска Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја “Арти­ја” пред­ста­ви­ла се јав­но­сти пер­фор­ман­сом тро­је чла­но­ва у “Ноћи музе­ја”. Ино­ва­ти­ван при­ступ схва­та­њу књи­жев­ног и умет­нич­ког ства­ра­ла­штва, као и соп­стве­ном про­мо­ви­са­њу, карак­те­ри­ше Арти­ја­ше – песни­ке, писце, афо­ри­сти­ча­ре и дру­ге умет­ни­ке, оку­пље­не око иде­је да пара­ћин­ској кул­тур­ној сце­ни доне­су све­жи­ну и савре­ме­ност. Удру­же­ње “Арти­ја” наме­ра­ва да се пове­же са слич­ним удру­же­њи­ма из дру­гих гра­до­ва, а први резул­тат те сарад­ње биће фести­вал под нази­вом “Арти­ку­ли­са­ње”, у чијем про­гра­му уче­ству­је књи­жев­ни клуб “Тек­сту­ра” при Сту­дент­ском кул­тур­ном цен­тру Ниш. Дола­зак је потвр­дио и Срђан Дин­чић, сати­ри­чар и стенд ап коми­чар, један од сце­на­ри­ста еми­си­је “Вече са Ива­ном Ива­но­ви­ћем”, музич­ку подр­шку пру­жи­ће дома­ћи рок бенд “Black night”. На фести­ва­лу, који ће бити одр­жан, 31. маја, од 19h у клу­бу “Ex Fontana”, биће при­ка­зан и доку­мен­тар­ни филм са пре­сти­жног фести­ва­ла “Бел­докс”, о пара­ћин­ској рок сце­ни “Било јед­ном у Пара­ћи­ну”, ауто­ра Бран­ка Радаковића.

Извор вести

“Артикулисање” – први фестивал нове Књижевно-уметничке асоцијације “Артија”

1.6.2012.

Књи­жев­но умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја “Арти­ја”, ново­о­сно­ва­но удру­же­ње које пара­ћин­ској кул­ту­ри допри­но­си сво­јим ино­ва­тив­ним при­сту­пом, успе­шно је орга­ни­зо­ва­ло свој први фести­вал под нази­вом “Арти­ку­ли­са­ње”. Пред­ста­вље­ни су аутор­ски радо­ви из неко­ли­ко обла­сти, а фести­вал је одр­жан у клу­бу “Ex Fontana”.

Извор вести

РТВ "Канал М" ПараћинСпе­ци­јал­на полу­ча­сов­на еми­си­ја Радио-теле­ви­зи­је „Канал М“ из Пара­ћи­на о Фести­ва­лу умет­но­сти „Арти­ку­ли­са­ње“ на RTV Kanal M – Vimeo

Festival umetnosti ARTIKULISANJE from RTV Kanal M on Vimeo.

КУА „Артија“ у параћинском „Билтену“

Новин­ски члан­ци у гла­си­лу Општи­не Пара­ћин „Бил­тен“ (у бро­је­ви­ма 159 од 17. маја, 160 од 24. маја и 161 од 31. маја 2012. годи­не) о актив­но­сти­ма Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“:

Изложба карикатура Слободана Срдића и остала дешавања

Ноћ музеја - Ноћ параћинске културе

Ноћ музеја - Храна за душу

Фестивал уметности Артикулисање

Алексина Ђорђевић

Wannabe интервју: Алексина Ђорђевић

Алексина ЂорђевићУ уто­рак 15. маја у 19 часо­ва биће­мо у Кул­тур­ном цен­тру ГРАД. Зато што ће се тамо у то вре­ме одр­жа­ти про­мо­ци­ја књи­ге наше дра­ге сарад­ни­це и колум­нист­ки­ње Алек­си­не Ђор­ђе­вић. Напи­са­ла је збир­ку при­ча и колум­ни под насло­вом “Голе жене”, са при­клад­но иза­зов­ним корицама.

Уоп­ште, иза­зи­ва­ње и задир­ки­ва­ње њена су спе­ци­јал­ност. Пише неу­о­би­ча­је­но, пре­ви­ше нежно да би се назва­ло шама­ром, пре­ви­ше оштро да би се назва­ло мило­ва­њем. Стил јој је питак и бри­так, а теме увек голиц­љи­ве и голи­ша­ве, онда када нису непо­сред­не или неу­хва­тљи­ве. Једва чека да нас све упо­зна на про­мо­ци­ји, а пре тога ћемо да је пропитамо.

WANNABE MAGAZINE: Док се чита­ју тво­је колум­не за “Wannabe”, поста­вља се пита­ње. Откуд, бре, ти? Где је расло биће које пише тако брит­ко и нежно у исто вре­ме, аутор­ка про­во­ка­тив­них тема, а бла­го­род­ног изра­за? Ода­кле теме, а ода­кле израз?

АЛЕКСИНА: (Смех), сад ти певам оно Јоси­пи­но “тко­оо зна­аа, можда на ме чека неки дру­ги сви­је­е­е­ет, тко­о­оо зна­аа, и у мра­ку кат­кад ник­не диван цви­је­е­ет…!” Али ствар­но, бића све­тло­сти ничу на ђубри­шту, ако им је посао да оба­сја­ва­ју реал­ност и то је оно, кли­ше. Мрзим кли­ше, ал’ то ми не сме­та да га пре­по­знам код себе. Зна­чи, ја сам ти јед­на од оних што се повре­ме­но поја­ве и само тако живе, без неких амби­ци­ја, захте­ва и вели­ких зами­сли, као да су задо­вољ­не про­сто тиме да осе­ћа­ју и мисле све што осе­ћа­ју и мисле док живот про­ти­че кроз њих. Про­ба­да кроз њих. Шиба. Цури. Сече. Знаш већ. Ника­да нисам окре­ну­ла леђа нијед­ном иза­зо­ву, ника­да се нисам упла­ши­ла бола, ника­да нисам оду­ста­ла од иску­ства. Ето ти теме, ето ти израз. Све из живо­та и из главе.

За Wannabe Magazine пишеш колум­не “Цигла у гла­ви” и “Стрип­тиз за писме­не” (јед­ном сам их пре­кр­стио у “Циглом у гла­ву” и “Стрип­тиз за памет­не”). Опет, про­во­ка­тив­ни насло­ви, а нежан садр­жај. За која још изда­ња (штам­па­на и интер­нет­ска) пишеш и шта за њих пишеш? Напо­ме­ну­ла си да си сара­ђи­ва­ла (или још сара­ђу­јеш) са Марчелом?

Ех, па то је оно што Мар­че­ло дефи­ни­ше као добро­ћу­дан без­о­бра­злук. Волим да про­во­ци­рам, јер про­во­ка­ци­ја извла­чи из људи оно што кри­ју. Ако кри­ју да су рањи­ви, про­во­ка­ци­ја ће их повре­ди­ти, ако кри­ју да су сеља­ци, про­во­ка­ци­ја ће их раз­бе­сне­ти, ако кри­ју да су глу­пи, уф, то не може да се сакри­је. Али тупа­вост је поне­кад дубо­ко уну­тар инте­ли­ген­ци­је и одно­си се на неку емо­тив­ну оса­ка­ће­ност, духов­ну пра­зни­ну, мен­тал­ну резиг­на­ци­ју… Исправ­но схва­ће­на про­во­ка­ци­ја поклон је за моју увр­ну­ту инте­ли­ген­ци­ју. Обо­жа­вам кад се неко заба­вља и сме­је, сао­се­ћа и разу­ме, а уме и да узвра­ти. У “Голим жена­ма” нала­зи се пар неких тек­сто­ва који су обја­вље­ни у е-нови­на­ма, чији је садр­жај, она­ко, бли­жи соцре­а­ли­стич­ким усло­ви­ма живо­та хеј­те­ра у ћор­со­ка­ку Циган-мале, а и часо­пис за кул­ту­ру “Аван­град” обја­вио ми је пар текстова.

Е сад, Мар­че­ло. То је била љубав на прву про­мо­ци­ју. Он је Пара­ћи­нац и пре пар годи­на дошао је у род­ни град да пред­ста­ви сво­је две књи­ге, а ја сам води­ла ту про­мо­ци­ју, током које смо се лепо испри­ча­ли, добро зеза­ли, заба­ви­ли народ, иза­зва­ли пуно сме­ха и апла­у­за, и уоп­ште, супер се про­ве­ли. И после се исци­мао да про­чи­та шта сам при­ку­пи­ла за књи­гу и напра­ви осврт, а онда је рекао “е сад ћу ја теби да водим про­мо­ци­ју, па да видиш…” са вра­го­ла­стим поди­за­њем обр­ви­ца, пошто сам га пар пута била зате­кла неким непо­сред­ним пита­њи­ма, па као, да ми вра­ти. И ето, сад ће Мар­че­ло води­ти моју бео­град­ску про­мо­ци­ју и ја једва чекам да видим како ће то да испад­не. И он није само инте­лек­ту­а­лац међу хип­хо­пе­ри­ма, него човек међу људи­ма и цар све­ми­ра међу универзумима.

Изда­јеш књи­гу, збир­ку руко­пи­са која се састо­ји из обја­вље­них чла­на­ка плус при­че. Какве сад – при­че? Ода­кле при­че? Какве при­че? Када су наста­ја­ле, шта их је изродило?

При­че сам писа­ла из потре­бе да испра­зним кре­а­тив­ни набој кроз лико­ве које мислим јед­ног дана да изгра­дим у неком рома­ну и из мањ­ка вре­ме­на да се сада тиме бак­ћем. Сва­ка при­ча може да пре­ра­сте у вели­ку при­чу, кад дође тренутак.

И како на то гле­да око­ли­на? Јеси ли полу­де­ла жен­ска или те гле­да­ју она­ко као што су некад гле­да­ли на вешти­це, као на опа­сне, али нео­спор­но мудре жене?

Види, ја живим у малом гра­ду, роди­те­љи су ми про­свет­ни пен­зи­о­не­ри, кева ми је била разред­ни две годи­не у гим­на­зи­ји, ћале ме зати­цао да пушим у школ­ском WC-у. Да не при­чам у чему су ме све зати­ца­ле ком­ши­је и позна­ни­ци позна­ни­ка које­ка­квих душе­бри­жни­ка, а шта су тек, на осно­ву при­ме­ће­ног, поку­ша­ва­ли да наслу­те. И тако сам реши­ла да их рато­си­љам мука одго­не­та­ња мог пона­ша­ња, па сам поче­ла да пишем сва­шта скан­да­ло­зно и то све из иску­ства. Неко­ли­ци­на људи ме позна­је, воли и подр­жа­ва, нешто шири круг ме при­хва­та као забав­ну и без­о­па­сну (јбг, про­ва­ли­ли ме), а сигур­но има и оних који би ме радо опет спа­љи­ва­ли на тргу.

Али пошто смо то већ оба­ви­ли у неком дру­гом живо­ту и они мора­ју да ме трпе, так’а им кар­ма. Веру­јем да сам се нај­ви­ше заме­ри­ла мај­ка­ма број­них мла­ди­ћа, које су мора­ле да гле­да­ју како им упро­па­шта­вам сино­ве, а нису могле ништа да учи­не, јер како да забра­ниш неко­ме нешто што је већ само по себи забра­ње­но воће? Мада, чак и међу тим мај­ка­ма имам дру­га­ри­це, а није ме блам да иза­ђем на црту сви­ма које има­ју неку при­ту­жбу. Зато што и ја имам сина. И од срца му желим неку мато­ру девој­ку да напра­ви од њега чове­ка, ако има има­ло мате­ри­ја­ла за рад.

И наста­вљаш да пишеш? Роман, можда у најави?

Е па, ту при­ча изла­зи из коло­се­ка, јер сам роман већ напи­са­ла, има сигур­но чети­ри годи­не. И уби­ла сам се поку­ша­ва­ју­ћи да га обја­вим, шаљу­ћи руко­пи­се на све могу­ће кон­кур­се и натје­ча­је, и сву­да где сам доби­ла оду­ше­вље­не реак­ци­је није било пара, а они вели­ки су ме про­сто иску­ли­ра­ли. Неће да ризи­ку­ју са неа­фир­ми­са­ним писцем. И тако сам схва­ти­ла да не могу да пре­ско­чим није­дан сте­пе­ник зада­тог пута, иако сам спо­соб­на за то. Можда нисам има­ла сре­ће да срет­нем неког ко ће ме пре­по­зна­ти, како год, више то не пре­и­спи­ту­јем уоп­ште, пишем за “Wannabe Magazine”, и пре­срећ­на сам што имам где да обја­вим оно што бих сва­ка­ко напи­са­ла, јер нисам ни поче­ла да пишем док нисам осе­ти­ла уну­тра­шњу при­ну­ду, којој не тре­ба инспи­ра­ци­ја, садр­жај, повод, која само мора да се изра­зи или да црк­не. И тако сам напи­са­ла роман о Аза­ле­ји Бран­ко­вић (има је у јед­ној при­чи), а онда прво обја­ви­ла сво­ју дру­гу књи­гу. Прва мора још да чека, да нале­тим на неког изда­ва­ча који је чуо за мене.

Да ли се надаш да ћеш овом књи­гом при­ву­ћи пажњу изда­ва­ча? Да ли си раз­ми­шља­ла да сама издаш књигу?

Да сама финан­си­рам само штам­па­ње и неку основ­ну мар­ке­тин­шку подр­шку, тре­ба ми нај­ма­ње €1,000. Моја месеч­на пла­та рет­ко пре­ђе 250. Да гањам спон­зо­ре и да неко­ме дугу­јем услу­гу, то не дола­зи у обзир. Једи­но да про­ђем на неком кон­кур­су, као што сам сред­ства за штам­па­ње “Голих жена” доби­ла на општин­ском кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри. Оно што ја ствар­но мислим, међу­тим, не тиче се опште­при­хва­ће­не реал­но­сти. Тај роман мора да уђе, одно­сно иза­ђе на вели­ка вра­та, и мора да има добра леђа и ста­бил­но тло. То му је суд­би­на, а суд­бин­ске ства­ри деша­ва­ју се у тач­но одре­ђе­ним тре­ну­ци­ма, који нас заска­чу маски­ра­ни у нај­ба­нал­ни­је слу­чај­но­сти. Па кад упад­нем у засе­ду, зна­ће се.

Шта ће бити са овом књи­гом? Нај­лак­ше је напи­са­ти, нешто теже обја­ви­ти, а нај­те­же је да књи­га живи и има чита­о­це. Шта мислиш о томе, како видиш свој пут даље?

Књи­гу “Голе жене” схва­там као посет­ни­цу. Оно што тут­не­те неко­ме у руке при раз­ме­ни основ­них инфор­ма­ци­ја, у нади да ће се можда разви­ти нека­ква сарад­ња. Мој пут даље већ је про­стрт пред моје сто­пе, знам сигур­но, јер све вре­ме њиме ређе идем, чешће поср­ћем. И то коли­ка је кило­ме­тра­жа којом сам се тету­ра­ла, котр­ља­ла, ска­ку­та­ла дечи­јим поско­ци­ма, пре­вр­та­ла се пре­ко гла­ве, упа­да­ла у рупе и ломи­ла кости, вра­ћа­ла се по тра­гу њушка­ју­ћи пре­чи­це, хода­ла у сну или одва­жно гази­ла брзи­ном иску­сног хода­ча, то уоп­ште није бит­но. Једи­но је важно да ја сто посто знам да сам све вре­ме на путу, и да за мене нема назад, са стра­не, горе и доле. Само напред. Оно­ли­ко брзо и спрет­но коли­ко сам у ста­њу, у нади да ће ме сре­ћа сусре­сти ту и тамо. Мој сло­ган је (гла­сај­те за мене) “дајем све од себе, јер то је нај­ма­ње што могу” – ја изми­сли­ла, мај­ке ми.

Е па, види­мо се на промоцији!

Раз­го­вор водио: Ран­ко Трифковић
Извор: Wannabe magazine (10.05.2012.)