Срђан Динчић, стенд-ап комичар, снимио је скеч којим позива на промоцију књиге афоризама „За сваки случај“ Владице Миленковића, објављене у издању Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“:
Архиве ознака: интернет
BlackSheep интервју – Марко Антић: Волим кораке ван себе
На интернет сајту blacksheep.rs објављен је интервју са параћинским песником и прозаистом Марком Антићем, чланом КУА „Артија“. Ово је Марков први интервју:
Марко Антић, песник и прозаиста, своје стваралаштво користи као ослонац за прескакање „зидова”. Радови су му заступљени у зборницима („Први пут, „Јунаци урбане беде”, „Загрцнути у транзицији”, „Bundolo offline 2”, „Bundolo offline 3”, „Поезирање”, „Поезирање: ОДговори”), фанзинима („Зелени коњ”, „Helly Cherry”, „Побуна уметности”), антологијама блог-прича, часописима…
Учествовао је на бројним поетским фестивалима и такмичењима, а песме су му емитоване у програму загребачког Радија СЦ.
Једноставност у изразу, слике свакодневнице и ненаметљива, искрена емоција чине препознатљивим овог талентованог писца.
* Пишеш највише поезију, али се бавиш и кратком причом. Да ли је поезија твоја права љубав коју „вараш” са прозом или су ти обе подједнако битне?
** Добро питање. Обе су ми подједнако битне, али ми поезија више иде од руке. И некако је мање захтевна, барем мени. Прича захтева време, простор, рад. Често имам проблем са тим координатама простор-време (ово је и изговор за лењост)…
* Твоје песме су писане слободним стихом, стихови су неједнаке дужине и углавном без риме. То су, такође, стилска обележја већине данашњих младих писаца. Зашто си одлучио да и твој израз буде такав?
** Спонтано се догодило. Желео сам нешто што није дно, али није ни конзервативно, академско изражавање. Поезију разумљиву и доступну сваком човеку. Једноставност.
* По твом мишљењу, шта је песма и шта све она треба да садржи?
** Ух, ово није лако питање. Песма је за мене филтер живота, цеђ, аутотерапија. Процедиш живот да би га лакше поднео/ла, а песма остаје као срж. Важно је приповедање емоције, колико си песму заиста проживео. Не волим превише тешких и „ружних” речи у песми. Понека по(р)ука није на одмет, ако се избегну замке демагогије.
* У твојим радовима се често налазе коментари о нашој свакодневници. Да ли су то помирљиве констатације о социјалним околностима или је у питању критика?
** Критика која прелази у резигнирану констатацију. То ваљда иде са годинама…
* Да ли „зид” који спомињеш има везе са албумом „The wall” групе Пинк Флојд?
** Сјајна група и генијалан албум. И филм је добар. Антихерој Пинк свој замишљени зид гради од лоших искустава, да би се заштитио од људи. На крају га руши и отвара се према свету. Али то је само једна од асоцијација. Наиме, у мом крају постоји место које смо као клинци звали „Змијарник”. Егзотично, опасније место за игру и истраживање опасано зградама, препуно високог растиња и шибља, права мала џунгла на асфалту. Провучеш се кроз ограду од бодљикаве жице и уђеш, потом се пробијаш кроз „шуму”, да би на крају дошао до правог зида који ваља прескочити, као финалну препреку. Са друге стране зида су људи, цивилизација, повратак у „безбедно”. Није било лако прескочити зид, вежбали смо. Били смо веома срећни када бисмо окончали „мисију” без потешкоћа. А у животу има доста потешкоћа. То место из детињства има своју симболику. „Наш” зид је сачињен и од наших мањкавости. Мањак културе, образовања и материјалних средстава је очигледан. Неформално образовање је често битније од формалног, али ти је потребно и ово друго, да би нашао бољи посао.
Пошто нам је неопходан и психички пробој, зид може да асоцира и на Хакслија – „Врата перцепције”. „The Doors of Perception”. Прескочити зид, проћи кроз врата спознаје. Само ипак без мескалина, молићу…
* У твојим радовима је чест и мотив ђавола. Шта је или ко је ђаво?
** Ђаво је јаз међу људима. Недостатак толеранције, љубави, поштовања. Нехуманост и себичност. Ужас који сами стварамо. Или превртљива, лажљива особа која не поступа исправно.
* Поред Буковског, који још писци су имали утицаја на тебе?
** Карвер, Хенри Милер, Ерика Џонг, Клајв Баркер… А доста су утицали и стрипови.
* Шта можемо очекивати од тебе у ближој будућности?
** Нове песме, приче и коауторска издања. Можда и прву самосталну збирку.
* Зашто си ти црна овца?
** Избегавам испразне изласке до јутра и опијања без повода и мере. Радије остајем код куће и читам, пишем или гледам филмове и серије. И волим кораке ван себе.
Ђурђица Зец
Извор: blacksheep.rs
Фотографије: Александар Ђевић, Владица Миленковић
Артикулисање 2013 на интернету и у штампи
Најаве Фестивала уметности „Артикулисање 2013“:
Интернет адреса: Музички портал – Time Machine Music – timemachinemusic.org
—
Интернет адреса: Rizingerium Music Magazine – rizingerium.blogspot.com
—
Интернет адреса: Helly Cherry Webzine – hellycherry.com
—
Интернет адреса: Афирматор, часопис за уметност и друштвена питања – afirmator.org
—
Интернет адреса: Недељник Нови пут – noviput.rs
Извештаји са Фестивала уметности „Артикулисање 2013“:
Интернет адреса: Недељник Нови пут – noviput.rs
—
Интернет адреса: Афирматор, часопис за уметност и друштвена питања – afirmator.org
Видео Артикулисање 2013 – од најаве до извештаја и више
Најава Фестивала уметности „Артикулисање 2013“ на РТВ Канал М из Параћина 27. маја 2013. године, гост емисије „М поподне“ био је Владица Миленковић, заступник КУА „Артија“, који је поред најаве говорио и о раду удружења:
Прилог телевизије Општине Параћин за вести 1. јуна 2013. године:
Специјални прилог РТВ Канал М приказан премијерно 6. јуна 2013. године:
Следе аматерски снимци наступа учесника Фестивала уметности „Артикулисање 2013“ на YouTube каналу КУА „Артија“:
1. Миодраг Стошић, инсерти из стенд-ап комедије:
2. Мирослав Ђорђевић – Лорд од Беде, инсерт из стенд-ап комедије:
3. Бенд Плишани Малишан из Горњег Милановца, део атмосфере са наступа:
4. Горан Ћеличанин – цртање портрета, у позадини музика са наступа Владимира Недељковића, Зонтага у акустичној варијанти:
Промотивни видео Алманаха афористичара „Афотека“
„Артикулисање“ у вестима Општине Параћин и на РТВ „Канал М“
Вести о Фестивалу уметности „Артикулисање“ Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ на Званичној Интернет презентацији Општине Параћин: “Артикулисање” (24.5.2012.) и “Артикулисање” – први фестивал нове Књижевно-уметничке асоцијације “Артија” (1.6.2012.); уз прилог за вести и специјалну получасовну емисију Радио-телевизије „Канал М“ из Параћина.
“Артикулисање”
24.5.2012.
Новооснована параћинска Књижевно-уметничка асоцијација “Артија” представила се јавности перформансом троје чланова у “Ноћи музеја”. Иновативан приступ схватању књижевног и уметничког стваралаштва, као и сопственом промовисању, карактерише Артијаше – песнике, писце, афористичаре и друге уметнике, окупљене око идеје да параћинској културној сцени донесу свежину и савременост. Удружење “Артија” намерава да се повеже са сличним удружењима из других градова, а први резултат те сарадње биће фестивал под називом “Артикулисање”, у чијем програму учествује књижевни клуб “Текстура” при Студентском културном центру Ниш. Долазак је потврдио и Срђан Динчић, сатиричар и стенд ап комичар, један од сценариста емисије “Вече са Иваном Ивановићем”, музичку подршку пружиће домаћи рок бенд “Black night”. На фестивалу, који ће бити одржан, 31. маја, од 19h у клубу “Ex Fontana”, биће приказан и документарни филм са престижног фестивала “Белдокс”, о параћинској рок сцени “Било једном у Параћину”, аутора Бранка Радаковића.
—
“Артикулисање” – први фестивал нове Књижевно-уметничке асоцијације “Артија”
1.6.2012.
Књижевно уметничка асоцијација “Артија”, новоосновано удружење које параћинској култури доприноси својим иновативним приступом, успешно је организовало свој први фестивал под називом “Артикулисање”. Представљени су ауторски радови из неколико области, а фестивал је одржан у клубу “Ex Fontana”.
—
Специјална получасовна емисија Радио-телевизије „Канал М“ из Параћина о Фестивалу уметности „Артикулисање“ на RTV Kanal M – Vimeo
Wannabe интервју: Алексина Ђорђевић
У уторак 15. маја у 19 часова бићемо у Културном центру ГРАД. Зато што ће се тамо у то време одржати промоција књиге наше драге сараднице и колумнисткиње Алексине Ђорђевић. Написала је збирку прича и колумни под насловом “Голе жене”, са прикладно изазовним корицама.
Уопште, изазивање и задиркивање њена су специјалност. Пише неуобичајено, превише нежно да би се назвало шамаром, превише оштро да би се назвало миловањем. Стил јој је питак и бритак, а теме увек голицљиве и голишаве, онда када нису непосредне или неухватљиве. Једва чека да нас све упозна на промоцији, а пре тога ћемо да је пропитамо.
WANNABE MAGAZINE: Док се читају твоје колумне за “Wannabe”, поставља се питање. Откуд, бре, ти? Где је расло биће које пише тако бритко и нежно у исто време, ауторка провокативних тема, а благородног израза? Одакле теме, а одакле израз?
АЛЕКСИНА: (Смех), сад ти певам оно Јосипино “ткооо знааа, можда на ме чека неки други свијеееет, ткоооо знааа, и у мраку каткад никне диван цвијееет…!” Али стварно, бића светлости ничу на ђубришту, ако им је посао да обасјавају реалност и то је оно, клише. Мрзим клише, ал’ то ми не смета да га препознам код себе. Значи, ја сам ти једна од оних што се повремено појаве и само тако живе, без неких амбиција, захтева и великих замисли, као да су задовољне просто тиме да осећају и мисле све што осећају и мисле док живот протиче кроз њих. Пробада кроз њих. Шиба. Цури. Сече. Знаш већ. Никада нисам окренула леђа ниједном изазову, никада се нисам уплашила бола, никада нисам одустала од искуства. Ето ти теме, ето ти израз. Све из живота и из главе.
За Wannabe Magazine пишеш колумне “Цигла у глави” и “Стриптиз за писмене” (једном сам их прекрстио у “Циглом у главу” и “Стриптиз за паметне”). Опет, провокативни наслови, а нежан садржај. За која још издања (штампана и интернетска) пишеш и шта за њих пишеш? Напоменула си да си сарађивала (или још сарађујеш) са Марчелом?
Ех, па то је оно што Марчело дефинише као доброћудан безобразлук. Волим да провоцирам, јер провокација извлачи из људи оно што крију. Ако крију да су рањиви, провокација ће их повредити, ако крију да су сељаци, провокација ће их разбеснети, ако крију да су глупи, уф, то не може да се сакрије. Али тупавост је понекад дубоко унутар интелигенције и односи се на неку емотивну осакаћеност, духовну празнину, менталну резигнацију… Исправно схваћена провокација поклон је за моју уврнуту интелигенцију. Обожавам кад се неко забавља и смеје, саосећа и разуме, а уме и да узврати. У “Голим женама” налази се пар неких текстова који су објављени у е-новинама, чији је садржај, онако, ближи соцреалистичким условима живота хејтера у ћорсокаку Циган-мале, а и часопис за културу “Аванград” објавио ми је пар текстова.
Е сад, Марчело. То је била љубав на прву промоцију. Он је Параћинац и пре пар година дошао је у родни град да представи своје две књиге, а ја сам водила ту промоцију, током које смо се лепо испричали, добро зезали, забавили народ, изазвали пуно смеха и аплауза, и уопште, супер се провели. И после се исцимао да прочита шта сам прикупила за књигу и направи осврт, а онда је рекао “е сад ћу ја теби да водим промоцију, па да видиш…” са враголастим подизањем обрвица, пошто сам га пар пута била затекла неким непосредним питањима, па као, да ми врати. И ето, сад ће Марчело водити моју београдску промоцију и ја једва чекам да видим како ће то да испадне. И он није само интелектуалац међу хипхоперима, него човек међу људима и цар свемира међу универзумима.
Издајеш књигу, збирку рукописа која се састоји из објављених чланака плус приче. Какве сад – приче? Одакле приче? Какве приче? Када су настајале, шта их је изродило?
Приче сам писала из потребе да испразним креативни набој кроз ликове које мислим једног дана да изградим у неком роману и из мањка времена да се сада тиме бакћем. Свака прича може да прерасте у велику причу, кад дође тренутак.
И како на то гледа околина? Јеси ли полудела женска или те гледају онако као што су некад гледали на вештице, као на опасне, али неоспорно мудре жене?
Види, ја живим у малом граду, родитељи су ми просветни пензионери, кева ми је била разредни две године у гимназији, ћале ме затицао да пушим у школском WC-у. Да не причам у чему су ме све затицале комшије и познаници познаника којекаквих душебрижника, а шта су тек, на основу примећеног, покушавали да наслуте. И тако сам решила да их ратосиљам мука одгонетања мог понашања, па сам почела да пишем свашта скандалозно и то све из искуства. Неколицина људи ме познаје, воли и подржава, нешто шири круг ме прихвата као забавну и безопасну (јбг, провалили ме), а сигурно има и оних који би ме радо опет спаљивали на тргу.
Али пошто смо то већ обавили у неком другом животу и они морају да ме трпе, так’а им карма. Верујем да сам се највише замерила мајкама бројних младића, које су морале да гледају како им упропаштавам синове, а нису могле ништа да учине, јер како да забраниш некоме нешто што је већ само по себи забрањено воће? Мада, чак и међу тим мајкама имам другарице, а није ме блам да изађем на црту свима које имају неку притужбу. Зато што и ја имам сина. И од срца му желим неку матору девојку да направи од њега човека, ако има имало материјала за рад.
И настављаш да пишеш? Роман, можда у најави?
Е па, ту прича излази из колосека, јер сам роман већ написала, има сигурно четири године. И убила сам се покушавајући да га објавим, шаљући рукописе на све могуће конкурсе и натјечаје, и свуда где сам добила одушевљене реакције није било пара, а они велики су ме просто искулирали. Неће да ризикују са неафирмисаним писцем. И тако сам схватила да не могу да прескочим ниједан степеник задатог пута, иако сам способна за то. Можда нисам имала среће да сретнем неког ко ће ме препознати, како год, више то не преиспитујем уопште, пишем за “Wannabe Magazine”, и пресрећна сам што имам где да објавим оно што бих свакако написала, јер нисам ни почела да пишем док нисам осетила унутрашњу принуду, којој не треба инспирација, садржај, повод, која само мора да се изрази или да цркне. И тако сам написала роман о Азалеји Бранковић (има је у једној причи), а онда прво објавила своју другу књигу. Прва мора још да чека, да налетим на неког издавача који је чуо за мене.
Да ли се надаш да ћеш овом књигом привући пажњу издавача? Да ли си размишљала да сама издаш књигу?
Да сама финансирам само штампање и неку основну маркетиншку подршку, треба ми најмање €1,000. Моја месечна плата ретко пређе 250. Да гањам спонзоре и да некоме дугујем услугу, то не долази у обзир. Једино да прођем на неком конкурсу, као што сам средства за штампање “Голих жена” добила на општинском конкурсу за пројекте у култури. Оно што ја стварно мислим, међутим, не тиче се општеприхваћене реалности. Тај роман мора да уђе, односно изађе на велика врата, и мора да има добра леђа и стабилно тло. То му је судбина, а судбинске ствари дешавају се у тачно одређеним тренуцима, који нас заскачу маскирани у најбаналније случајности. Па кад упаднем у заседу, знаће се.
Шта ће бити са овом књигом? Најлакше је написати, нешто теже објавити, а најтеже је да књига живи и има читаоце. Шта мислиш о томе, како видиш свој пут даље?
Књигу “Голе жене” схватам као посетницу. Оно што тутнете некоме у руке при размени основних информација, у нади да ће се можда развити некаква сарадња. Мој пут даље већ је прострт пред моје стопе, знам сигурно, јер све време њиме ређе идем, чешће посрћем. И то колика је километража којом сам се тетурала, котрљала, скакутала дечијим поскоцима, превртала се преко главе, упадала у рупе и ломила кости, враћала се по трагу њушкајући пречице, ходала у сну или одважно газила брзином искусног ходача, то уопште није битно. Једино је важно да ја сто посто знам да сам све време на путу, и да за мене нема назад, са стране, горе и доле. Само напред. Онолико брзо и спретно колико сам у стању, у нади да ће ме срећа сусрести ту и тамо. Мој слоган је (гласајте за мене) “дајем све од себе, јер то је најмање што могу” – ја измислила, мајке ми.
Е па, видимо се на промоцији!
—
Разговор водио: Ранко Трифковић
Извор: Wannabe magazine (10.05.2012.)