Архиве категорија: Дешавања

Награда "Новости" за најбољи афоризам 2017. Павици Вељовић

Кратка илустрована прича о промоцијама и једној награди Павице Вељовић

Пави­ца Вељо­вић је писац који је сво­јим ства­ра­ла­штвом и актив­но­сти­ма обе­ле­жио 2017. годи­ну Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“.

Прво је у јуну обја­вљен роман „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“, након чега су усле­ди­ле шест про­мо­ци­је ове књи­ге у Бео­гра­ду, Нишу, Пан­че­ву, Кру­шев­цу, Брч­ком и Бору, да би годи­ну завр­ши­ла награ­дом „Ново­сти“ за нај­бо­љи афо­ри­зам у 2017. годи­ни, обја­вље­ном у овом листу.

Про­мо­ци­ја „Јусти­ци­јо, диг­ни главу“…


Дома­ћи­ни про­мо­ци­ја били су: у Бео­гра­ду Библи­о­те­ка „Милу­тин Бојић“ и уред­ник про­гра­ма Кар­ло Астра­хан, у Нишу Сту­дент­ски кул­тур­ни цен­тар и нови­нар Жар­ко Ристић, у Пан­че­ву Град­ска библи­о­те­ка, у Кру­шев­цу Весна Васи­ље­вић, Ире­на Ђор­ђе­вић и „Руби­но­ва кула“, у Брч­ком нови­нар Жељ­ко Лаза­ре­вић и Хотел „Јеле­на“ и у Бору Ире­на Жив­ко­вић и „Меди­ја цен­тар“. Уче­шће на про­мо­ци­ја­ма има­ли су и коле­ге писци Мио­драг Сто­шић и Јеле­на Милен­ко­вић, нови­нар­ке Зор­ка Бако­вић и Оли­ве­ра Ристић и про­фе­сор Ернад Осмић.

Награда "Новости" за најбољи афоризам 2017. Павици Вељовић

Награ­да „Ново­сти“ за нај­бо­љи афо­ри­зам 2017. Пави­ци Вељо­вић (фото: Божи­дар Витас)

Награ­ду за нај­бо­љи афо­ри­зам „Ново­сти“, који гла­си: „Кад би се мили­о­ни дигли, нуле би пале“, Пави­ци је уру­чио Бојан Љубе­но­вић, уред­ник рубри­ке „Хумор“ и аутор „ТРН“-а, на 37. Ново­го­ди­шњем сати­ри­ко­ну одр­жа­ном 27. децем­бра у Бео­гра­ду на Коларцу.

„Од немила до нетрага“ – збирка сатиричних радова Милоја Вељовића

Послед­ња књи­га у 2017. годи­ни у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, 21. у Библи­о­те­ци Арти­ја, пред­ста­вља збир­ку сати­рич­них радо­ва Мило­ја Вељо­ви­ћа „Од неми­ла до нетрага“.

Књи­га „Од неми­ла до нетра­га“ састо­ји се из пет цели­на: афо­ри­зми „Ћућо­ре­ње“, „При­прем­ни реч­ник за ЕУ“, пита­ли­це  „Џан­гри­за­ње“, пое­зи­ја „Лапр­да­ње“ и анег­до­те „Зано­ве­та­ње“.

Рецен­зент књи­ге Срба Павло­вић је под насло­вом „Рође­ни смо да буде­мо људи“ о овој књи­зи записао:

Што је човек на одго­вор­ни­јем задат­ку, одго­вор­ност се про­пор­ци­о­нал­но тежи­ни задат­ка пове­ћа­ва и уви­ше­стру­чу­је. У таквим ситу­а­ци­ја­ма иску­ство мно­го не пома­же. То се, и те како, и код нај­вич­ни­јих људи у сво­јој стру­ци, да уочи­ти… А бити на задат­ку када тре­ба вред­но­ва­ти нечи­је умет­нич­ко-ства­ра­лач­ке доме­те, посеб­но је осе­тљив и дели­ка­тан посао. Ни нај­ве­ћи књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и тео­ре­ти­ча­ри нема­ју ту моћ да про­ник­ну у дуби­ну мисли јед­ног ства­ра­о­ца. У кон­крет­ном слу­ча­ју и само умет­ни­ко­во име „опте­ре­ћу­је“ и обавезује.

Мило­је Вељо­вић као књи­жев­ник, пре­вас­ход­но песник, тај респект, сва­ка­ко, заслу­жу­је и, из дана у дан, све више и више дока­зу­је… Опус од десе­ти­ну књи­га пое­зи­је за песни­ка, сада већ сред­ње гене­ра­ци­је, није мало. Тим пре, уко­ли­ко том кван­ти­те­ту, дода­мо и неи­зо­став­ни ква­ли­тет. Узгред поме­ни­мо и мно­га дру­га ства­ра­о­че­ва инте­ре­со­ва­ња, а нај­за­па­же­ни­ја је сати­ра, којом је на нај­фи­ни­ји начин про­же­та и сва­ка њего­ва песма. Њего­ва сати­рич­ност (читај пра­вич­ност) потвр­ђу­је се, и овом, ово­га пута, дво­жан­ров­ском књи­гом, поезија-афоризам.

Вељо­вић је већ од првих, раних сти­хо­ва иза­брао свој песнич­ки пра­вац и уко­ло­то­чио се у ста­ром добром, веко­ви­ма потвр­ђе­ном сти­лу. Дакле, није лутао врте­ћи се и тра­же­ћи себе у неким новим прав­ци­ма, арче­ћи свој, дра­го­це­ни мла­да­лач­ки песнич­ки набој.

Кла­сич­на пое­зи­ја има сво­је зако­не, а то је реал­ност и објек­тв­ност, чак и кад је жесто­ко про­тка­на мета­фо­ром и дру­гим књи­жев­ним укра­си­ма. Баш као и мате­ма­ти­ка, која је Вељо­ви­ћу егзи­стен­ци­о­нал­но зани­ма­ње. Вељо­вић сво­јом убо­ји­том сати­рич­ном жао­ком, снај­пер­ском пре­ци­зно­шћу, и кроз песму и кроз афо­ри­зам, сто­про­цен­то пога­ђа до сада мно­ге нео­бо­ри­ве циље­ве. Пра­ви је борац, како некад рече наш позна­ти афо­ри­сти­чар Вук Гли­го­ри­је­вић, „Кри­во­дрин­ске диви­зи­је“… Олич­је сво­га рога­тич­ког и више­град­ског краја.

О Мило­ју Вељо­ви­ћу писа­ли су и гово­ри­ли мно­ги позна­ти књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и тео­е­ти­ча­ри, али и број­ни при­ја­те­љи и коле­ге. Тако Дејан Симе­у­но­вић у јед­ној сво­јој песми посве­ће­ну свом при­ја­те­љу каже: „Мило­је, песник на путу у непро­ла­зно, изма­гли­цу живо­та растаче…“

Још увек под пре­си­јом рато­ва и дру­гих број­них неда­ћа, разу­мљи­во је што код Вељо­ви­ћа пре­о­вла­да­ва­ју наци­о­нал­не теме. Ево неко­ли­ко цита­та из песа­ма обја­вље­них у рани­је изда­тим збиркама:

Ноћас ми се раз­от­кри гробница;
мога бра­та, уја­ка и стрица.
Сви ме моле да не цви­лим зором –
да се надам бла­го­ста­њу скором.
(Из песме: „Годи­шњи­ца туге“)

Још један без­дан пред нама свану
и дрм­ну шамар „боље­му сутра“,
над­ја­ча жуд­њу за новим жаром –
пиштаљ­ком, глу­вом, одсви­ра крај.
(Из песме: „Раста­нак“)

У тре­ну­ци­ма када је пре­ти­ло да кло­не­мо духом, наш песник је и „из грла и гру­ди патри­јар­ха Павла знао да пропева“:

Срби, бра­ћо подиг­ни­мо главе,
Нек пра­шта­ње наше зло­ће буди –
Патри­јарх је Павле нама реко:
„Рође­ни смо да буде­мо људи“!…
(Из песме „Пра­шта­ње грехова“)

У овој књи­зи су само њего­ве сати­рич­не песме. У њима се може наћи: туга, радост, гор­дост, чисто­ћа духа, пле­ме­ни­тост, духов­ност, правичност…

Тако Мило­је каже:

Синоћ сам се пре­јео ко никo
Пра­во ми се отво­ри­ше дизне
Оду­шак сам самом себи дао —
Душа чед­на, а годи­не кризне!
(Из песме „Тере­вен­ка“)

Или:

Дав­но си ми гово­ри­ла мајко
Мили сине, лепо се обуци.
Иза­бе­ри што ником не смета —
Око нас су вуци и хајдуци!
(Из песме „Дав­но си ми гово­ри­ла мајко“)

Мно­го је тема и диле­ма, пита­ња и одго­во­ра, нерет­ко јада и чеме­ра, чине спек­тар њего­вог ства­ра­ла­штва пуног сум­ње и радо­зна­ло­сти, као и једа и поша­ли­ца, често упо­ред­них, на свој и рачун дру­гих у широ­ком спек­тру њего­ве сати­ре. Ова књи­га ће све то потвр­ди­ти и уве­ри­ти њене чита­о­це да је хумор лек за све.

Ево неко­ли­ко њего­вих афоризама:

– Нико ми не може рећи да сам срп­ски наци­о­на­ли­ста. Цело­га живо­та циганчим!

– Нова власт нам је отво­ри­ла очи. Виде­ли смо сво­га Бога!

– Са женом сам пре­шао на Ви: вињак, виски, вино…

На кра­ју, захва­ли­мо нашем песни­ку и сати­ри­ча­ру на овој посве лепој и читљи­вој књи­зи и поже­ли­мо му да нам у сво­јим наред­ним насло­ви­ма про­јек­ту­је све ведри­ја и опти­ми­стич­ни­ја певања.

Срба Павло­вић


Још неко­ли­ко афо­ри­за­ма који су се нашли у овој књизи:

– Постао сам вели­ки вер­ник. Сањам Спасовдан!

– Мно­ги про­све­та­ри и овог лета били су на струч­ном уса­вр­ша­ва­њу. Бра­ли су јагоде!

– Мој нов­ча­ник и ја смо у рас­ко­ра­ку. Он све тањи, а ја дебљи!

– И гла­ву сам конач­но почео кори­сти­ти. Зарио сам је у песак!

– Све више кон­три­ра­мо Јапан­ци­ма. Земља смо зала­зе­ћег сунца!

– Нала­зи­мо се у зача­ра­ном кру­гу. Нема­мо више шта заокружити!?

– Што се тиче сек­са има­мо нове визи­је. Про­ме­ни­ла нам се власт!

Јед­на од песа­ма која је обја­вље­на у књи­зи је и песма „Заблу­де“, прво­на­гра­ђе­на песма на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2015“.

„Од неми­ла до нетра­га“ је укуп­но осма књи­га Мило­ја Вељо­ви­ћа, којој је прет­хо­ди­ло шест збир­ки пое­зи­је и јед­на збир­ка афоризама.

„Јустицијо, дигни главу“ – роман првенац Павице Вељовић у Библиотеци Артија

Роман прве­нац Пави­це Вељо­вић „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ обја­вљен је у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ у еди­ци­ји „Про­за­ик“, а одмах по обја­вљи­ва­њу биће пред­ста­вљен 29. јуна у Бео­гра­ду у Библи­о­те­ци „Милу­тин Бојић“.

Пави­ца се након књи­ге афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“, тако­ђе у изда­њу „Арти­је“, одлу­чи­ла за дужу фор­му књи­жев­ног ства­ра­ла­штва којом није зао­би­шла ни хумор ни сати­ру, што је кра­си­ло њено доса­да­шње стваралаштво.

Рецен­зен­ти књи­ге „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ су већ позна­та име­на из све­та књи­жев­но­сти Бран­ки­ца Дамја­но­вић, Мио­драг Сто­шић и Миле­на Миња Дрн­дар, а увод­ну реч су има­ле књи­жев­ни­ца и нови­нар­ка Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић и нови­нар­ка Зор­ка Бако­вић. Део књи­ге чине и ути­сци и пре­по­ру­ке од стра­не писа­ца, кул­тур­них рад­ни­ка и чита­ла­ца који пра­те Пави­чи­но ства­ра­ла­штво још од књи­ге „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ из 2014. године.

Илу­стра­ци­ја на кори­ца­ма, које је дизај­ни­рао Васа Мла­де­но­вић, умет­нич­ко дело je Риман­та­са Ради­ша­у­ска­са, литван­ског сликара.

Пред Вама није књи­га већ одго­во­ри. Јасна мета­фо­ра, као све­док огро­мног уме­ћа писца да све­до­чи о вре­ме­ну, дога­ђа­ји­ма и људи­ма из угла свих тх осве­шће­них лич­ност од којих се неке упор­но сва­ђа­ју, неке подр­жа­ва­ју, а све оне хрле ка истом циљу и ули­ва­ју се у једи­ни вре­дан и питак живот­ни извор.

Уз редо­ве који су пред Вама сме­ја­ће­те се, пла­кат, раз­ми­шљат и дивит се хра­брост јед­не жене да из себе, ист­но­љу­би­ве и све­ви­де­ће, пуст брит­ку мисао да каже оно што мно­ги мисле али ћуте. Откри­ће­те и соп­стве­ну храброст.

Након чита­ња ове књи­ге, схва­тла сам да су крај и поче­так јед­на те иста тач­ка. Нева­жно је којим редом испи­су­је­мо стра­ни­це свог живо­та, важно је шта нас води.

Јеле­на Милен­ко­вић Младеновић
(нови­нар­ка и књижевница, 
аутор­ка рома­на „Не веруј речима“)


Њен роман упо­зо­ра­ва на етич­ку вред­ност пра­ва и пра­вич­ност, уоп­ште, јер зашто њена Јуст­ци­ја не диже гла­ву? Шта би виде­ла када би ски­ну­ла повез? Морал­ни суно­врат и нака­зност вред­но­сног систе­ма живље­ња. Њеној Јуст­ци­ји су гла­ву ста­ви­ли у гипс, она не дише и Пави­ца јој сва­ком сво­јом опту­жу­ју­ћом рече­ни­цом о све­ту у којем живи, одва­љу­је део гип­са­ног окло­па да би јој, на кра­ју, дала да удах­не опо­ри ваздух. Пред­го­вор завр­ша­вам Пави­чи­ним питањем:

„Боже, јесам ли ја сада мртва? Ниси. Од данас си, уства­ри, бесмрт­на. Одла­зиш у веч­ност. Живела!”

Овај роман иде тамо, у бесмртност.

Зор­ка Баковић
(нови­нар, уред­ник и води­тељ РТ Војводине)

Ова књи­га можда је послед­ња одбра­на прав­де у вре­ме­ну када је прав­да у роп­цу; ова књи­га, међу­тим, више је од тога. Одбра­на је ово жене, оне која је „обу­кла ту „мушку кошу­љу да оја­ча, да се сакри­је, да осна­жи веру у људе. Оде­ну­ла се у мушко да би сацу­ва­ла жену у себи”, како пит­ко и мета­фо­рич­но пише Пави­ца Вељо­вић. Ова књи­га одбра­на је и поро­ди­це, куће, окућ­ни­це, земље; земље као држа­ве и земље која нас хра­ни. Чита­ју­ци ово дело не могу да се отмем ути­ску да сам босо­но­га у бра­зди и да сто­па­лом затр­па­вам семе које Пави­ца у њу баца. Семе је то божан­ске искре у сва­ком од нас. Не оду­ста­је она чак и кад прав­да спа­ва, ома­мље­на удар­ци­ма баха­то­сти. Под­се­ћа нас Пави­ца, док бри­ше зној са чела, у пре­да­ху изме­ђу рађа­ња и ора­ња: „Жао ми је људи који нема­ју у себи пози­тив­не ноте зиво­та. Жао ми их је, јер носе там­не тере­те сво­јих мисли, осе­ћа­ња и пра­зни­на. Жао ми је и оних који ни из чега не уме­ју да изву­ку пози­тив­ну мисао или дело…” …

Јасно је, ово је књи­га о вери. Вери у себе, дру­ге људе, вери у Бога Једи­но­га јер „Бог је лекар”, нена­мер­но изли­ва из срца Пави­чи­на олов­ка. И сто­га, ма како прав­да била про­бо­де­на шиљ­ком зла, за њу још има наде. За њу увек има наде јер на кра­ју, а тај крај који је поче­так све­га, увек дође, сви­ма без разли­ке, и тре­ба се суо­чи­ти са Њим. Крај књи­ге оста­вља без даха, јер се глав­на јуна­ки­ња сре­ће са Богом, лицем у лице, и доби­ја награ­ду коју није тра­жи­ла, којој се није нада­ла јер она је „само живе­ла овај живот нај­бо­ље што је могла”. Само то. А то је довољ­но. Јер, кад маске спад­ну, кад се пред­ста­ва завр­ши, заве­са спу­сти, глу­ма пре­ста­не, оно смо што јесмо. Пави­ца Вељо­вић је овим делом усхи­ти­ла чита­о­ца. Њена јуна­ки­ња, запра­во само њен тумач на сце­ни, Богу је мила јер је сво­јим живо­том на земљи заду­жи­ла небо, са свим њего­вим даро­ви­ма. Више од књи­ге нисмо могли доби­ти него да суза­ма које се сли­ва­ју низ лице, спе­ре­мо и соп­стве­не заблу­де и погре­шке и вра­ти­мо се на Пут прав­де, оне исте која, ево и сада, поди­же гла­ву. Прав­да (ни)је мртва. Живе­ла Прав­да. Бог је лекар!

Бран­ки­ца Дамјановић
(дуго­го­ди­шња нови­нар­ка, писац,
аутор­ка пет књи­жев­них дела, јога-инструктор)


Оно што пред­ста­вља књи­га „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву” ја бих пре све­га назвао сати­ром сно­ви­ђе­ња или ако сте мање роман­тич­ни – над­ре­ал­ним сати­рич­ним рома­ном са био­граф­ским нагла­ском на сво­јој земљи. Док чита­те, не оче­куј­те кла­сич­не јуна­ке. Не оче­куј­те ни лине­ар­ну нара­ци­ју. Иако ово дело гово­ри о поди­за­њу гла­ве, овде кла­сич­не књи­жев­не гла­ве неће­те наћи. Дело се састо­ји од фраг­ме­на­та који, само наи­зглед непо­ве­за­но, пра­те ста­ње у јед­ној земљи гле­да­но из угла жене.

Мотив жене је при­су­тан у књи­зи од почет­ка. Та жена је бун­тов­на, жељ­на про­ме­не, побе­де, али она и даље оста­је жена. Спрем­на за бор­бу, али и пошто­ва­ње. Она се нао­ру­жа­ва љуба­вљу „јер чиме се нао­ру­жа­ваш, тиме ће те и напасти”.

Оно што је вео­ма дру­га­чи­је у овој књи­зи је есте­ти­ка при­по­ве­да­ња. Један фраг­мент делу­је као кла­сич­на сати­ра, дру­ги као црти­ца из ауто­би­о­гра­фи­је, а у тре­ћем се на јед­ном мета­фи­зич­ком нивоу кому­ни­ци­ра са Богом и соп­стве­ним Егом. Посеб­но је дир­љи­ва гла­ва у којем аутор­ка при­ча са пра­зном поли­цом за књи­ге. То по сво­јој топли­ни али и књи­жев­ном вока­бу­ла­ру под­се­ћа на „Малог прин­ца” и раз­го­вор са ружом.

Чита­ва књи­га посе­ду­је атмо­сфе­ру вој­во­ђан­ске варо­ши­це коју аутор­ка назо­ва Паро­хи­јом. Она је Срби­ја у малом. Иако мала, посе­ду­је све бит­не еле­мен­те држа­ве – уса­мље­не инди­ви­ду­ал­це, Бит­не Фаце које их угње­та­ва­ју сво­јом ала­вом поли­ти­ком и кул­ту­ру на апа­ра­ти­ма. Нажа­лост, на покер апа­ра­ти­ма. Упра­во тај вој­во­ђан­ско-паор­ски, постре­во­лу­ци­нар­ни шмек под­се­ћа на фил­мо­ве попут „Биће ско­ро про­паст све­та” или можда на „Дору­чак са ђаво­лом” вели­ког Мике Анти­ћа. А кад се томе дода про­ниц­љи­ви дух и два прста апсур­да ето новог Кра­ља Иби­ја. Тач­ни­је краљице.

Мио­драг Стошић
(књи­жев­ник)


Ово је пре све­га књи­га о исти­ни. И зеља да се та исти­на изне­се све­ту, да одјек­не, да је сви чују. О прав­ди за коју се бори. О пото­ну­ћи­ма и изра­ња­њу. Буђе­њу након дугог сна. О рели­ги­ји са којом се живи кроз сва­код­не­ви­цу, оно што чини живот у малим кора­ци­ма, као и однос пре­ма целом све­ту. У њој се ствар­ни лико­ви пре­пли­ћу са изми­шље­ним у мета­фо­ра­ма дру­штве­них, поли­тич­ких и сасвим јед­но­став­них днев­них дога­ђа­ја. Књи­га оби­лу­је дело­ви­ма и рече­ни­ца­ма које комот­но могу ста­ја­ти и сами за себе, крат­ки, брит­ки, са поен­том, што може да зачу­ди само оне који не зна­ју да је редо­ве писа­ла афо­ри­сти­чар­ка. Упра­во од њих, тих брит­ких мисли, крат­ких живот­них паса­жа, суштин­ских исти­на, бор­бе, и пре све­га иро­ни­је и хумо­ра који је при­су­тан од почет­ка до кра­ја, саста­вљен је ске­лет књи­ге око које је насла­га­но „месо” које га допу­њу­је. Иако је ово књи­га сада­шњо­сти у њој је с љуба­вљу утка­на и про­шлост, као шака сит­ног семе­на доби­је­ног од баке у шаци живо­та, а тако­ђе и отво­ре­на бор­ба за будућ­ност. Писа­на раз­и­гра­ним, бога­тим сти­лом, пара­док­сал­но пуним хумо­ра, озбиљ­но­сти, иро­ни­је, на момен­те и сар­ка­зма. У њој ври од љуба­ви, изра­же­не сасвим несва­ки­да­шње и нео­че­ки­ва­но, почев­ши од оне пре­ма деци, ком­ши­ја­ма, раз­них лико­ва који су про­ла­зи­ли живо­том, па до муже­ва, сада­шњих и бив­ших. Ово је књи­га о про­бра­жа­ва­њу неу­глед­ног у лепо­ту и сла­бо­сти у сна­гу. О помо­ћи да се у томе успе. О рав­но­те­жи. О сапли­та­њу, поште­њу и уста­ја­њу. О детињ­ству и одра­ста­њу, и људи­ма важним на том путу. Ово је књи­га о коре­ни­ма карак­те­ра и дете­ту у коме искре­ност није ника­да одра­сла. Ово је књи­га коју када про­чи­та­те писцу види­те очи.

Миље­на Миња Дрндар
(књи­жев­ни­ца, аутор­ка романа
„Два и два су пет” и „Вага за нетач­но мерење”)


„Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ је 20. књи­га Библи­о­те­ке Артија.

Друга књига ретроспективе Жикишоновог конкурса

„Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“ је дру­га књи­га награ­ђе­них и запа­же­них радо­ва са кон­кур­са посве­ће­ном Живо­ји­ну Павло­ви­ћу Жики­шо­ну, у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“.

Књи­га „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“, 19. по реду у Библи­о­те­ци Арти­ја, као и прет­ход­ни збор­ник поред нај­бо­љих радо­ва са кон­кур­са садр­жи крат­ке освр­те на одр­жа­не Фести­ва­ле сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон“ у годи­на­ма које обу­хва­та књига.

У овом збор­ни­ку је обја­вљен 131 афо­ри­зам 37 ауто­ра, 14 при­ча 13 ауто­ра и 7 песа­ма 6 ауто­ра, а засту­пље­но је укуп­но 46 ауто­ра из Срби­је, Хрват­ске, Црне Горе, Босне и Хер­це­го­ви­не, Маке­до­ни­је и Сло­ве­ни­је, или украт­ко, из целе бив­ше Југо­сла­ви­је. Поред њих, ту си и три ауто­ра кари­ка­ту­ра које су биле тема за афо­ри­зам за спе­ци­јал­ну награ­ду „Зоран Матић Мазос“: Живо­јин Павло­вић Жики­шон, Зоран Матић Мазос и Нико­ла Оташ, који је нажа­лост у међу­вре­ме­ну преминуо.

Спи­сак ауто­ра афо­ри­за­ма, песа­ма и при­ча по азбуч­ном реду:

Андре­јић, Дејан (Кру­ше­вац)
Антић, Алек­сан­дар (Ниш)
Вељо­вић, Мило­је (Бео­град)
Вељо­вић, Пави­ца (Сур­чин)
Вла­хо­вић, Вла­ди­слав (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Вушко­вић, Нико­ла (Леско­вац)
Гаври­ло­вић, Жив­ко (Рум­ска, Шабац)
Гај­да­ше­вић, Весе­лин Шљар­ков (Феке­тић)
Гата­ли­ца, Горан (Загреб / Хрватска)
Гаћи­на, Иван (Задар / Хрватска)
Динић, Вла­дан (Пара­ћин)
Доде­ро­вић, Зоран (Нови Сад)
Ђако­но­вић, Пре­драг (Пан­че­во)
Ђор­ђи­јо­ски, Миле (Дел­че­во / Македонија)
Ђуза, Жив­ко (Подра­шни­ца, Мрко­њић Град / Р. Срп­ска, БиХ)
Жуњић, Дар­ко Батан (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Јова­но­вић, Зоран М. (Леско­вац)
Колак, Дра­ган (Тител)
Косо­вић, Вишња (Хер­цег-Нови / Црна Гора)
Коста­ди­нов, Бра­ти­слав (Кру­ше­вац)
Кри­шан, Игор (Зре­ња­нин)
Кујун­џић, Јеле­на (Мајур, Шабац)
Лаза­ре­вић, Мио­драг (Пожа­ре­вац)
Љуби­чић, Чедо­мир (Бео­град)
Мар­ко­вић, Жељ­ко (Чачак)
Мај­хе­нич, Изток (Љубља­на / Словенија)
Мак­сић, Сла­ви­ца (Бео­град)
Мате­јић, Дра­ган (Кру­ше­вац)
Мацић, Екрем (Коњиц / БиХ)
Мијај­ло­вић, Душан Адски (Ниш)
Мили­ће­вић, Весе­лин (Врбас)
Миљ­ко­вић, Мар­ко (Кра­гу­је­вац)
Несто­ро­вић, Нинус (Нови Сад)
Нико­лић, Бојан (Јаго­ди­на)
Павло­вић, Миро­слав (Крње­во)
Про­да­но­вић, Жив­ко (Загреб / Хрватска)
Пушка­рић, Миле (Зре­ња­нин)
Радо­са­вље­вић, Горан (Бео­град)
Рашу­ла, Пре­драг Н. (Брч­ко / Брч­ко Дистрикт, БиХ – Срем­ска Митровица)
Ристић, Дејан (Кру­ше­вац)
Сре­да­но­вић, Миро­слав (Бео­град)
Стр­ни­ша, Емил (Сплит / Хрватска)
Ћур­чин, Вито­мир (Зре­ња­нин)
Фил­чев­ски, Ристо (Стру­ми­ца / Македонија)
Хали­ло­вић, Абду­рах­ман Ахил (Рије­ка / Хрватска)
Шар­че­вић, Сте­ван (Субо­ти­ца)

При­ре­ђи­вач и уред­ник и ове дру­ге ретро­спек­ти­ве Жики­шо­но­вог кон­кур­са је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, сати­ри­чар и уред­ник „Сати­рич­не позор­ни­це Жикишон“.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Књига српског афоризма „Један за све“

„Један за све“ је назив књи­ге срп­ског афо­ри­зма која садр­жи афо­ри­зме и мисли 500 ауто­ра по избо­ру при­ре­ђи­ва­ча Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа, афо­ри­сти­ча­ра из Бео­гра­да. Књи­га је обја­вље­на у авгу­сту 2016. годи­не као 18. књи­га Библи­о­те­ке Артија.

Књи­га „Један за све“ садр­жи већи­ном афо­ри­зме ауто­ра савре­ме­ног срп­ског афо­ри­зма, а међу њима и оних који то још нису ове­ко­ве­чи­ли књи­гом или никад неће, већ то што пишу пла­си­ра­ју путем интер­не­та, тј. дру­штве­них мре­жа. Поред тога, књи­га је обо­га­ће­на и мисли­ма које при­па­да­ју позна­тим књи­жев­ни­ци­ма, који по вока­ци­ји нису били сати­ри­ча­ри или афо­ри­сти­ча­ри, и дру­гим лич­но­сти­ма, као што су: Миро­слав Мика Антић, Иво Андрић, Мати­ја Бећ­ко­вић, Нико­лај Вели­ми­ро­вић, Ста­ни­слав Вина­вер, Јован Дучић, Добри­ца Ерић, Вла­де­та Јеро­тић, Јован Јова­но­вић Змај, Момо Капор, Вук Кара­џић, Дани­ло Киш, Сима Милу­ти­но­вић Сарај­ли­ја, Бран­ко Миљ­ко­вић, Рас­т­ко Нема­њић (Све­ти Сава), Доси­теј Обра­до­вић, Бори­слав Пекић, Петар Петро­вић Његош, Јован Попо­вић Сте­ри­ја, Љуби­во­је Ршу­мо­вић, Мех­мед Меша Сели­мо­вић, Сте­ван Сре­мац, Гој­ко Стој­че­вић (Патри­јарх срп­ски Павле), Нико­ла Тесла, Милош Црњан­ски, Тадеј Штр­бу­ло­вић (Отац Тадеј) и дру­ги. А ту су и неза­о­би­ла­зни: Бра­ни­слав Нушић, Петар Кочић, Јован Хаџи-Костић, Душко Радо­вић, Вла­ди­мир Була­то­вић Виб, Дра­ги­ша Кашиковић,..

Ина­че, као што се може при­ме­ти­ти по име­ни­ма, књи­га није дефи­ни­са­на само по наци­о­нал­ној при­пад­но­сти, већ и по гео­граф­ској, јер су засту­пље­ни и ауто­ри који су ства­ра­ли у Срби­ји, али било је и слу­ча­је­ва да су неки од ауто­ра сами хте­ли да буду део ове књи­ге као при­пад­ни­ци дру­гих народа.

Прва и до сада једи­на про­мо­ци­ја књи­ге „Један за све“ одр­жа­на је 17. сеп­тем­бра 2016. годи­не, у кући Ђуре Јак­ши­ћа у Београду.

Афо­ри­сти­чар Срба Павло­вић је о овој књи­зи пово­дом про­мо­ци­је записао:

„Гора­но­ва књи­га, која је упра­во пред нама, није оно што се, тек само на први поглед хва­та – обич­на збир­ка са сто­ти­нак стра­ни­ца. Дебљи­на књи­ге у ова­квим слу­ча­је­ви­ма није пре­суд­на… Није про­блем ни про­сеч­ном чита­о­цу, да већ овлаш листа­њем види да се ради о озбиљ­ном књи­жев­ном поду­хва­ту… На кра­ју, у рези­меу рецен­зи­је о јед­ној, тако­ђе, на око малој књи­зи, про­фе­сор др Жар­ко Тре­бје­ша­нин гово­ре­ћи о само јед­ном афо­ри­зму закљу­чу­је како је то квин­те­сен­ци­ја томо­ва књи­га и обим­них антро­по­ло­шких и соци­јал­ноп­си­хо­ло­шких сту­ди­ја… Гора­но­ва књи­га, Један за све, са поје­ди­ним афо­ри­змом, чини све­о­бу­хва­тан опус сва­ког од пет сто­ти­на овде засту­пље­них ауто­ра, у чему нала­зим спе­гу са резо­ни­ма про­фе­со­ра Тре­бје­ша­ни­на… Ако бисмо гле­да­ли по бро­ју афо­ри­за­ма (500), књи­га пред­ста­вља јако озбиљ­ну и обим­ну збир­ку. По кри­те­ри­ју­му при­ре­ђи­ва­ча и ква­ли­те­ту ода­бра­них афо­ри­за­ма, рађе­на је апсо­лут­но пре­ма анто­ло­гиј­ским мери­ли­ма. Међу­тим, по бро­ју засту­пље­них ауто­ра (500), вид­но је да се ради о Пано­ра­ми срп­ског афо­ри­зма… Поред ове три књи­ге у јед­ној, додао бих и четвр­ту, а то је понај­пре Реги­стар име­на и пре­зи­ме­на ауто­ра срп­ског афо­ри­зма. Дакле, ради се нај­ма­ње о чети­ри књи­ге у јед­ној – а то је квин­те­сен­ци­ја томо­ва књи­га и обим­них антро­по­ло­шких и соци­јал­ноп­си­хо­ло­шких студија.

О Гора­ну као при­ре­ђи­ва­чу, нема потре­бе мно­го гово­ри­ти, а они који нису има­ли сре­ће да га упо­зна­ју, лепа при­ли­ка да га виде и чују њего­ву живу умет­нич­ку реч… да раз­ме­не по коју… да се сли­ка­ју, што да не. Додај­мо још и ово: Горан је, поред књи­ге која је пред нама, и сво­је две обим­не књи­ге афо­ри­за­ма, сти­гао да, као први човек Лиге духо­ви­тих, при­ре­ди, годи­на за годи­ном, и три Алма­на­ха… И нека вас не изне­на­ди, ако на Пла­ка­ту овог Дома уско­ро буде­те про­чи­та­ли: Горан Радо­са­вље­вић, про­мо­ци­ја књи­ге Дечи­јих афо­ри­за­ма. Млад, а тако пло­дан, посеб­но на дру­штве­ном пла­ну – пра­ви отац савре­ме­ног срп­ског афоризма…“

Срба Павло­вић

О самом настан­ку књи­ге нај­бо­ље гово­ри пред­го­вор приређивача:

ЗА СВЕ

Када у Срби­ји започ­не­те раз­го­вор са неким кога не позна­је­те, прво ћете га пита­ти како је, па шта има, где се при том не мисли шта саго­вор­ник заи­ста има, већ шта се ради, где се при том не мисли шта саго­вор­ник заи­ста ради, већ шта се деша­ва, а што њега нај­ви­ше зани­ма. Он, или она, ће вам врло брзо откри­ти сва сво­ја инте­ре­со­ва­ња. Сле­де­ћи корак је пита­ње да ли можда зна оне које зна­те и ви. Ако ту про­на­ђе­те зајед­нич­ке при­ја­те­ље, на помо­лу је озбиљ­но при­ја­тељ­ство. Пита­ње о томе шта зна­те иде на кра­ју, или се уоп­ште не поста­вља, тј. то и није толи­ко бит­но, сем ако он, или она, не зна неког из врха вла­сти, па му зна­ње и није потреб­но. Тако се јед­ном мени деси­ло да се загла­вим у дру­гом кру­гу раз­го­во­ра са јед­ним коле­гом по перу након што сам га питао да ли зна моје при­ја­те­ље афо­ри­сти­ча­ре Мића Мамли­ћа и Бошка Марин­ко­ви­ћа. Било ми је тешко да дођем до пита­ња шта зна, кад њих не зна. Деша­ва­ло се и мени да не знам неког коле­гу, или неки добар афо­ри­зам, и да тако оста­нем осра­мо­ћен. Да ми се то више не би пона­вља­ло, решио сам да се уса­вр­шим у овој обла­сти јер афо­ри­зам заи­ста волим. То није била гаран­ци­ја да ћу успе­ти, али вре­де­ло је поку­ша­ти. Упра­во је то био мотор-покре­тач и за ову књи­гу. Мно­го сам нау­чио раде­ћи на њој, како о афо­ри­зму тако и о живо­ту уоп­ште, а пре свих од Мило­ва­на Или­ћа Мини­мак­са, Мила­на Бешти­ћа, Србе Павло­ви­ћа, Алек­сан­дра Баљ­ка… Сва­ка­ко, ове књи­ге не би било да ми у њеној реа­ли­за­ци­ји нису пома­га­ли Раде Јова­но­вић, Вита Тео­фи­ло­вић, Жељ­ко Мар­ко­вић, Јово Нико­лић, Пери­ца Јокић, Горан Мра­кић и Вла­ди­ца Милен­ко­вић. Књи­га пред­ста­вља захвал­ни­цу сви­ма њима. „Један за све” је књи­га срп­ског афо­ри­зма и није анто­ло­ги­ја, нити је анто­ло­гиј­ска, (ко сам ја да о томе судим) већ, по мом избо­ру, пред­ста­вља нај­бо­ље афо­ри­зме 500 нај­бо­љих ауто­ра. То није кона­чан број срп­ских афо­ри­сти­ча­ра. Ако живи­те, или дуже бора­ви­те у Срби­ји, чини­ће вам се да је сва­ки Србин у ства­ри афо­ри­сти­чар јер дру­га­чи­је неће­те моћи да обја­сни­те себи како су Срби опста­ли у свим тешким вре­ме­ни­ма у који­ма су живе­ли сем да су мора­ли бити окре­ну­ти хумо­ру и сати­ри. Гото­во да сви Срби пишу, или су изре­кли бар један афо­ри­зам. Тај број срп­ских афо­ри­сти­ча­ра је један од разло­га који може да потвр­ди да је срп­ски афо­ри­зам на тро­ну свет­ског афо­ри­зма. Ипак, вели­чи­на јед­ног наро­да се не мери бро­јем, као што се вели­чи­на чове­ка не мери ста­сом. Њего­ва мера је коли­чи­на инте­ли­ген­ци­је и врли­не које посе­ду­је. Забо­ра­ви­те број, обра­ти­те пажњу на садр­жај књи­ге и надам се да ћете спо­зна­ти вели­чи­ну срп­ског наро­да. На кра­ју, ако вам се избор афо­ри­за­ма не сви­ђа, као и сам кон­цепт један аутор – један афо­ри­зам, поку­шај­те да сами при­ре­ди­те јед­ну слич­ну књи­гу. Није тешко. Мени је тре­ба­ло шест годи­на. Можда ће вама тре­ба­ти мање? Ето, толи­ко од мене. Желим вам да ужи­ва­те сва­ки пут када се буде­те вра­ти­ли овој књизи.

Горан Радо­са­вље­вић

СПИСАК АУТОРА ПО АЗБУЧНОМ РЕДУ:

А
Ађан­ски Павле
Алек­сић Т. Горан
Андре­јић Дејан
Андрић Бора
Андрић Иво
Андрић Наташа
Анђел­ко­вић Славољуб
Анкић Славица
Антић Александар
Антић Бран­ко Гулит
Антић Мирјана
Антић Миро­слав Мика
Арсић Јован Јовче
Арсић Станислав
Б
Бајић Дане
Бајц Јован
Баљак Александар
Бан­дуљ Братислав
Бањац Маја
Баса­ло Миле
Белић Пуниша
Берић Миладин
Бећ­ко­вић Матија
Бецић Радојица
Беше­вић П. Стеван
Бештић Милан
Бзди­лик Стево
Бибин Милорад
Бије­лић Дивна
Бје­ко­вић Војко
Бла­го­је­вић Драган
Бла­жић Недиљко
Бла­жић Радоје
Бог­да­но­вић Бојан
Бог­да­но­вић Борислав
Бог­да­но­вић Зоран
Богић Бане
Божо­вић Гојко
Боји­чић Ради­во­је Лале
Бол­терс Миро­слав Мишел
Боро­ви­на Небојша
Боров­ни­ца Златомир
Бошко­вић Вукоман
Бра­ло­вић Љиљана
Буква Јасмина
Була­то­вић Вла­ди­мир Бучи
Була­то­вић Вла­ди­мир Виб
Бунар­џић Драган
Бутрић Милан
В
Васи­ље­вић Божидар
Васић Илија
Васић Славомир
Вели­ми­ро­вић Николај
Вељан­чић Љубиша
Вељин Јован Мокрински
Вељ­ко­вић Михаило
Вељо­вић Милоје
Вељо­вић Павица
Весе­ли­нов Илија
Весе­ли­но­вић Силвана
Вида­чић Драгутин
Вина­вер Станислав
Вите­зо­вић Милован
Вишњић Милан
Влај­ко­вић Милан
Вој­во­дић Душан Бирџа
Вој­во­дић Слободан
Воји­са­вље­вић Мио­драг Миша
Вржи­на Милован
Вуја­нић Михаило
Вујић Живко
Вуј­но­вић Милорад
Вујо­вић О. Љубомир
Вука­со­вић Милан
Вуко­ма­но­вић Боривоје
Вуле­тић Синиша
Вулић Драган
Вуче­тин Иван
Вуче­тић Ненад
Вуч­ко­вић Д. Животије
Г
Гаври­ло­вић Живко
Гаври­ло­вић Пре­драг Пеђа
Гај­да­ше­вић Веселин
Гајић Славко
Гаће­ша Горан
Гли­го­ри­је­вић Вук
Гли­шо­вић Живан
Гој­ко­вић Здравко
Гол­ман Веско
Грбо­вић Милко
Грги­че­вић Марко
Гру­јић Љуби­сав Груја
Гузи­на Ранко
Д
Дако­вић Огњен
Дамја­но­вић Ради­во­је Рале
Дам­ња­но­вић Игор Бра­ца Диб
Дан­гу­бић Ради­во­је Ратко
Дара­бош Синиша
Деве­так М. Александар
Ден­чић Весна
Ден­чић Живојин
Деспо­то­вић Милијан
Дими­три­је­вић Дејан Мита
Дими­три­је­вић Мирослав
Димов­ски Едвард
Дин­чић Срђан
Добро­са­вље­вић Александар
Доган­џић Ацо
Доде­ро­вић Зоран
Док­на Горан
Дра­ги­ће­вић Момчило
Дра­ми­ћа­нин Владимир
Дре­кић Далибор
Дуло­вић Мирко
Дучић Јован
Дучић Слободан
Ђ
Ђако­но­вић Предраг
Ђапо Мирјана
Ђер­го­вић Раде
Ђерић Митар Лаки
Ђокић Бра­ни­слав Кан
Ђокић В. Радиша
Ђор­ђе­вић Далибор
Ђор­ђе­вић Дејан
Ђор­ђе­вић Душан
Ђор­ђе­вић Мирослав
Ђуза Живко
Ђука­но­вић Миломир
Ђур­ђев Милош
Ђурић А. Светислав
Ђурич­ко­вић Милутин
Ђури­шић Владимир
Ђуро­вић Зоран
Е
Ерде­ља­нин Анђелко
Ерић Добрица
Ж
Жива­ди­но­вић Дра­ган Гиле
Жива­но­вић Милан
Жива­но­вић Слободан
Жив­ко­вић Зоран
Жив­ко­вић Млађан
Жив­ко­вић Ненад
Жив­ко­вић Никола
Жив­ко­вић Саша
Живо­ји­но­вић Мића
Жигић П. Мирко
Жикић Живан
Жикић Слободан
Жубор­ски Миљенко
Жугић Рамона
З
Забла­ћан­ски Анђелко
Закић Растко
Зече­вић Добривоје
И
Иван­ко­вић Горан
Ива­шта­нин Небојша
Ивић Драги
Илић Борислав
Илић Драган
Илић Љубомир
Илић Милан Маја
Илић Мило­ван Минимакс
Илић М. Нешко
Ј
Јаго­дић Радо­мир Рашо
Јако­вље­вић Младен
Јан­ко­вић А. Миливоје
Јан­ко­вић Никола
Јан­ко­вић Слободан
Јевре­мо­вић Иван
Јев­тић Ради­во­је Јенки
Јев­то­вић Милован
Јелен­ко­вић Душан
Јели­кић Бранко
Јере­мић Љубиша
Јеро­тић Владета
Јова­но­вић Бра­ни­слав Бане
Јова­но­вић Верољуб
Јова­но­вић Димитрије
Јова­но­вић Жики­ца Чичак
Јова­но­вић Жељ­ко Желе
Јова­но­вић Јован Змај
Јова­но­вић М. Зоран
Јова­но­вић Раде
Јова­но­вић Славица
Јова­но­вић Срђан
Јови­ће­вић Вла­ди­мир Јов
Јови­чић Саша Екс
Јозић Миливоје
Јојић Милена
Јокић Драгутин
Јокић Перица
Јок­си­мо­вић Лука Барбат
Јоцић Драгослав
Јоцић Мића
К
Канач­ки Јелена
Капор Момо
Кара­лић Драган
Кара­пе­тро­вић Данило
Кара­џић Вук
Кара­џић Нада
Каши­ко­вић Драгиша
Киш Данило
Кла­ни­ца Јадран
Кља­јић Горан
Кне­же­вић Божидар
Кне­же­вић Младомир
Кне­же­вић Радо­ва­но­вић Снежана
Кова­че­вић Р. Зоран
Кова­че­вић Павле
Којић Стеван
Кон­стан­ди­но­вић Н. Бранко
Копри­ви­ца Момчило
Косо­вић Рајко
Коста­ди­нов Братислав
Костић Зво­ни­мир Палански
Костић Селимир
Коцић Данило
Кочић Петар
Кра­гу­је­вић Јован
Кра­гу­љац Петар
Крај­шић Србо­слав Срба
Кри­шан Игор
Крстић Дејан Крле
Кујун­џић Јелена
Кулић Живко
Кури­џа Милан
Л
Лаза­ре­вић Г. Миле
Лаза­ре­вић Миодраг
Лаза­ре­вић Петар
Лаза­ров Драган
Лазић Петар
Лај­ко­вић Сергије
Лаки­ће­вић Драгољуб
Лали­чић Пеко
Лало­вић Ранко
Лати­но­вић Ђорђе
Леро Грујо
Лопи­чић Дејан
Лујак Тамара
Лукић Мићо
Љ
Љубе­но­вић Бојан
Љубо­ми­ро­вић Мирољуб
Љушко­вић Бешир
М
Мажу­ра­нић Ива
Мак­си­мо­вић Десанка
Мак­си­мо­вић Љубомир
Мак­си­мо­вић Ненад
Мал­ба­ша Гојко
Мале­ше­вић Верослава
Мали Славко
Мали­че­вић Драгана
Мамлић Мићо
Маму­тај Амет Лари
Ман­дић Гојко
Ман­дић Душан Манда
Маној­ло­вић Љубиша
Марин Б. Данко
Марин­ко­вић Бошко
Мари­са­вље­вић Миодраг
Марић Божо
Мар­ја­но Алек
Мар­ја­но­вић Бодин
Мар­ја­но­вић Велибор
Мар­ја­но­вић Јукић Васка
Мар­ја­но­вић Мило­рад Марона
Мар­ков Сава
Мар­ко­вић Жељко
Мар­ко­вић Илија
Мар­ко­вић Мари­на Аристо
Мар­ко­вић Мирослав
Мар­ко­вић Нико­ла Хари
Мар­ко­вић Предраг
Мар­ко­вић Томислав
Мар­ти­но­вић Саво
Мар­ти­но­вић Сла­ђан Буковски
Мате­јић Драган
Мати­ја­ше­вић Дејан
Матић Зоран Мазос
Матић Србобран
Машић Даница
Медар Жарко
Меми­ше­вић Браца
Мијај­ло­вић Душан Адски
Мијал­ко­вић Александар
Мику­ло­вић Љубиша
Мила­но­вић Александар
Мила­то­вић Милош Бато
Милен­ко­вић Александар
Милен­ко­вић Владица
Милен­ко­вић Мла­де­но­вић Јелена
Миле­тић Бобан Бапси
Миле­тић Саша
Мили­во­је­вић Милан
Мили­во­је­вић Милен
Мили­са­вље­вић Љубомир
Мили­ће­вић Веселин
Мило­ва­но­вић Жарко
Мило­ва­но­вић Мило­рад Микан
Мило­ва­но­вић Саша
Мило­је­вић Дејан
Мило­је­вић Предраг
Мило­са­вље­вић Тимошенко
Мило­ше­вић Дамир
Милу­ти­но­вић Сима Сарајлија
Миљ­ко­вић Бранко
Миљ­ко­вић Драган
Минић Дра­гу­тин Карло
Мира­но­вић Мијо Гроф
Мир­ко­вић М. Милорад
Митов­ски Миланче
Митро­вић Борислав
Митро­вић Драгослав
Митро­вић Милуника
Митро­вић Митар
Митро­вић Славко
Мић­ко­вић Радмило
Миха­и­ло­вић Срђан
Михај­ло­вић Ивко
Михај­ло­вић Ј. Милан
Михај­ло­вић Љубиша
Михај­ло­вић Момчило
Мишић Драгослав
Мишко­вић Горан
Мишнић Весе­лин Лари
Мла­де­но­вић Богољуб
Мла­де­но­вић Филип
Мла­ђе­но­вић Милутин
Мра­кић Горан
Мудрин­ски Душан
Мутав­џић Александар
Н
Настев­ски Анастас
Настић Мика
Недељ­ко­вић Зоран Жиравац
Нема­њић Растко
Нена­дић Вида
Несто­ро­вић Ненад
Несто­ро­вић Нинус
Ники­то­вић Милан
Нико­лић Дра­го­љуб Дуре
Нико­лић Живо­мир Жика
Нико­лић Зоран Мали
Нико­лић Зоран Зозон
Нико­лић Јово
Нико­лић Ненад
Нико­лић Радоје
Нова­ко­вић Александар
Нова­ко­вић Ч. Рајко
Нушић Бранислав
О
Обра­до­вић Доситеј
Обре­но­вић Милад
Обре­но­вић Наталија
Огња­но­вић Драган
Огња­но­вић Или­ја Абуказем
Осто­јић Миладин
Ота­ше­вић Ђорђе
П
Павић Александар
Павић Антић Вера
Пав­ко­вић Јелена
Павло­вић Дра­ги­ша Расински
Павло­вић Милан
Павло­вић Мирослав
Павло­вић Србо­љуб Срба
Пајо­вић Миленко
Пан­ду­ро­вић Дра­ги­ша Гиле
Пан­тић Милан
Пан­тић Ненад
Папеш Раша
Папеш Урош
Пата­ко­вић Дејан
Пау­но­вић Андреја
Пејић Милутин
Пекић Борислав
Пет­ко­вић Раде
Петро­вић М. Душко
Петро­вић Мило­ван Веркин
Петро­вић Петар Његош
Пешић Никола
Пивља­нин Ранко
Пиљак Радован
Пје­вић Предраг
Попо­вић Боран
Попо­вић Јован Стерија
Попо­вић Т. Зоран
Попо­вић Чарна
Пре­ле­вић Бранислав
Пуа­ча Душан
Пут­ник Бори­слав Пуб
Р
Раден­ко­вић Драгомир
Раде­но­вић Дра­ган Рајко
Радло­вић Недељко
Радо­ва­но­вић Душко
Радо­ва­но­вић Миливоје
Радо­ва­но­вић С. Драгомир
Радо­вић Душан Душко
Радо­са­вље­вић Горан
Радо­са­вље­вић Михаило
Раи­че­вић Марина
Раје­вић Бојан
Раји­чић Драган
Ран­кић Зоран
Ран­ков Милорад
Рашу­ла Предраг
Рибар Бранислав
Ристић Владимир
Ристић Војкан
Ристић Дејан
Ристић Милош
Ристић Радивоје
Ристић Радмило
Риста­но­вић Радован
Росић Мирослав
Рука­ви­на Јован
Русо­вић Дра­го­љуб Жива Жуљ
Ршу­мо­вић Љубивоје
С
Саи­ло­вић Деана
Самар­џић Дар­ко Кодар
Сели­мо­вић Мех­мед Меша
Симе­у­но­вић Срђан Сендан
Симић Зоран Зокс
Симић Никола
Симић Р. Милан
Симић Слободан
Симо­вић Зоран
Симо­но­вић Александар
Симо­но­вић Војислав
Сокић Владан
Спа­со­је­вић Зоран
Спа­со­је­вић Милија
Сре­да­но­вић Мирослав
Сре­мац Стеван
Срећ­ко­вић Ивана
Ста­мен­ко­вић Јова­но­вић Снежана
Ста­ни­са­вље­вић Момир
Стан­ко­вић Звездана
Стан­ко­вић Миле
Стан­ко­вић Ц. Никола
Ста­но­је­вић Зоран
Ста­но­је­вић С. Зоран
Ста­но­је­вић Или­ја Лиле
Стар­че­вић Душан
Сте­вић Р. Стеван
Сте­фа­но­вић М. Слободан
Стје­ља Ана
Сто­ја­ди­но­вић Александар
Сто­ја­ди­но­вић Г. Јован
Сто­ји­чић Стеван
Стој­ков Ник­че­вић Олга
Стој­ко­вић Милко
Стој­че­вић Гојко
Сто­шић Миодраг
Т
Тадић Верица
Тасић Миодраг
Тео­фи­ло­вић Витомир
Тесла Никола
Тија­нић Бојан
Тил­гер Радослав
Тодо­ров Милан
Толев­ски Васил
Томић Мио­драг Стублински
Томић О. Бранко
Томић Станислав
Тоф­че­вић Дејан
Трај­ко­вић Борисав
Три­ву­но­вић Војин
Трум­пић Војислав
Тума­рић М. Мића
Туца­ко­вић Зоран
Туцо­вић Митар
Ћ
Ћалић Владимир
Ћир­ко­вић Михајло
Ћиро­вић Бран­ко Ћиро
Ћори­лић Љубомир
Ћори­лић Ненад
Ћосић Милан
Ћула­фић Влајко
Ф
Фили­по­вић Дали­бор Филип
Фили­по­вић Живота
Фили­по­вић Стојадин
Х
Хаба­зин Дар­ко Дакс
Хаџи-Костић Јован
Хаџи-Манић Радмило
Хни­лич­ка Мирјана
Ц
Цвет­ко­вић Милан
Цвет­ко­вић Павле
Цекић Јасмина
Црн­че­вић Бра­ни­слав Брана
Црњан­ски Милош
Ч
Чан­чар Петко
Чоба­но­вић Игор
Чој­чић Зоран
Чопа Мирослав
Чотрић Александар
Ш
Шачић М. Мирсад
Шашић Драган
Шестић Огњен
Шефер Ђура Сремац
Шија­ков Невен
Шишма­но­вић Кеп­чи­ја Далиборка
Штр­бац В. Мићо
Штр­бу­ло­вић Томислав
Шућин Димитрије
Шушић Драган

Сатирична позорница Жикишон 2016

Жикишон 2016: Сатиричном позорницом телепортовање у 2016.

Сатирична позорница Жикишон 2016

„Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ после неи­зве­сно­сти одр­жа­на је јуче, у субо­ту 11. мар­та 2017. годи­не у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, теле­пор­ту­ју­ћи се у 2016. са Гора­ном Ћели­ча­ни­ном, Бра­ти­сла­вом Коста­ди­но­вим, Јеле­ном Кујун­џић, Миро­сла­вом Павло­ви­ћем, Миро­сла­вом Сре­да­но­ви­ћем и Вла­ди­цом Милен­ко­ви­ћем на сце­ни и љуби­те­љи­ма хумо­ра и сати­ре у публици.

Жикишон 2016: Поглед на Сатиричну позорницу

Жикишон 2016: Владица Миленковић и Горан Ћеличанин

У увод­ном делу вече­ри изло­жбу кари­ка­ту­ра „Међе­дов ћеиф“ отво­рио је позна­ти срп­ски кари­ка­ту­ри­ста Горан Ћели­ча­нин, на којој је пред­ста­вљен избор радо­ва уче­сни­ка са пет доса­да­шњих сази­ва Мемо­ри­јал­не коло­ни­је кари­ка­ту­ри­ста истог нази­ва. Изло­жба коју кра­се кари­ка­ту­ре вели­ких име­на „дома­ће“ кари­ка­ту­ре моћи ће да се погле­да у току наред­не неде­ље, закључ­но са 17. мартом.

Жикишон 2016: Горан Ћеличанин отвара изложбу „Међедов ћеиф“

Глав­ни део Фести­ва­ла чинио је доде­ла при­зна­ња, дипло­ма и награ­да, као и чита­ње награ­ђе­них радо­ва. Миро­слав Павло­вић из Крње­ва је про­чи­тао сво­ју награ­ђе­ни при­чу, Јеле­на Кујун­џић из Мају­ра код Шап­ца песму, Бра­ти­слав Коста­ди­нов из Кру­шев­ца сери­ју афо­ри­за­ма на теме „Лабу­до­ва песма“ и „Пиро­ва побе­да“, а Бео­гра­ђа­нин Миро­слав Сре­да­но­вић је након чита­ња награ­ђе­ног афо­ри­зма на тему кари­ка­ту­ре Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на за награ­ду „Зоран Матић Мазос“ пред­ста­вио сво­ју нову књи­гу афо­ри­за­ма „Рене­сан­са без хума­ни­зма“, чиме је и почео завр­шни део вечери.

У завр­шном делу вече­ри уред­ник и води­тељ Фести­ва­ла Вла­ди­ца Милен­ко­вић украт­ко је пред­ста­вио књи­гу награ­ђе­них и запа­же­них радо­ва са Жики­шо­но­вог кон­кур­са „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“, као и у одсу­ству при­ре­ђи­ва­ча Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа књи­гу срп­ског афо­ри­зма „Један за све“, обе изда­ња Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, док је у међу­вре­ме­ну Чача­нин Жељ­ко Мар­ко­вић про­чи­тао награ­ђе­не афо­ри­зме са кон­кур­са из 2014. годи­не, а затим и пред­ста­вио са неко­ли­ко афо­ри­за­ма сво­ју дру­гу књи­гу „Наро­де, изви­ни!“, обја­вље­ну новем­бра про­шле годи­не. На кра­ју је са сво­ја два епи­гра­ма сво­је при­су­ство потвр­дио још један гост – Бог­дан Јев­тић из Крушевца.

Жикишон 2016: Учесници и публика на Сатиричној позорници

Фести­вал сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца 2016“ одр­жа­на је захва­љу­ју­ћи Општи­ни Пара­ћин, на чијем је кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри подр­жан овај про­је­кат, а јед­ним делом захвал­ност орга­ни­за­то­ра у реа­ли­за­ци­ји ове вече­ри и књи­ге „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“ при­па­да и Дали­бор­ки Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, афо­ри­сти­чар­ки из Цириха.

Сатирична позорница Жикишон 2016

Жикишон 2016: Ипак, најзад и на срећу, „Жикишон 2016” УЖИВО!

Фести­вал сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“, ипак, нај­зад и на сре­ћу, биће одр­жан у субо­ту 11. мар­та 2017. годи­не у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, са почет­ком у 19 часова.

Сатирична позорница Жикишон 2016

Нај­ав­ни пла­кат „Сати­рич­не позор­ни­це Жики­шон 2016“

Глав­ни део Фести­ва­ла биће уру­чи­ва­ње при­зна­ња, дипло­ма и награ­да нај­у­спе­шни­јим ауто­ри­ма на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“, а како је и пред­ви­ђе­но изве­стан је дола­зак свих прво­на­гра­ђе­них ауто­ра, добит­ни­ка При­зна­ња Жики­шон: Бра­ти­сла­ва Коста­ди­но­ва из Кру­шев­ца – награ­ђе­ног за сери­ју афо­ри­за­ма на теме „Лабу­до­ва песма“ и(ли) „Пиро­ва побе­да“, Јеле­не Кујун­џић из Мају­ра код Шап­ца – награ­ђе­не за сати­рич­но-хумо­ри­стич­ну песму и Миро­сла­ва Павло­ви­ћа из Крње­ва – награ­ђе­ног за сати­рич­но-хумо­ри­стич­ну при­чу, као и Миро­сла­ва Сре­да­но­ви­ћа добит­ни­ка спе­ци­јал­не награ­де „Зоран Матић Мазос“ за нај­бо­љи афо­ри­зам на зада­ту кари­ка­ту­ру Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на. Нарав­но, поже­љан је дола­зак и оста­лих награ­ђе­них ауто­ра: Дра­га­на Кола­ка из Тите­ла, Деја­на Ристи­ћа из Кру­шев­ца, Весе­ли­на Мили­ће­ви­ћа из Врба­са и Чедо­ми­ра Љуби­чи­ћа из Београда.

У про­грам „Жики­шо­на 2016“, уме­сто дого­во­ре­не изло­жбе „Пјер 2016“ Ком­па­ни­је Вечер­ње Ново­сти, која је отка­за­на из мисте­ри­о­зних разло­га за које се нада­мо да нема­ју поли­тич­ку поза­ди­ну, увр­ште­но је и отва­ра­ње изло­жбе кари­ка­ту­ра са Мемо­ри­јал­не коло­ни­је кари­ка­ту­ри­ста „Међе­дов ћеиф“, која се орга­ни­зу­је под дири­гент­ским пером осни­ва­ча Гора­на Ћели­ча­ни­на, позна­тог кари­ка­ту­ри­сте из Вар­ва­ри­на. Ина­че, на коло­ни­ји „Међе­дов ћеиф“ су у доса­да­шњих пет сази­ва уче­ство­ва­ли мно­ги позна­ти кари­ка­ту­ри­сти из Срби­је и Црне Горе, а у знак сећа­ња на Радо­сла­ва Нена­ди­ћа (1958-2013), међу при­ја­те­љи­ма и коле­га­ма позна­ти­јег као Бра­цо Међед. Изло­жбу ће оче­ки­ва­но отво­ри­ти Горан Ћели­ча­нин који је и селек­то­вао радове.

Пра­те­ћи део про­гра­ма биће крат­ко пред­ста­вља­ње ово­го­ди­шње нове књи­ге афо­ри­за­ма Миро­сла­ва Сре­да­но­ви­ћа „Рене­сан­са без хума­ни­зма“ и књи­ге срп­ског афо­ри­зма „Један за све“, обја­вље­не про­шле годи­не у изда­њу КУА „Арти­ја“, а која пред­ста­вља нај­бо­ље афо­ри­зме 500 нај­бо­љих ауто­ра по при­ре­ђи­ва­чу Гора­ну Радо­са­вље­ви­ћу, тако­ђе госту Фести­ва­ла. Поред тога, биће и крат­ког освр­та на књи­гу „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“, која обу­хва­та награ­ђе­не и запа­же­не радо­ве са кон­кур­са из наве­де­них година.

„Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ биће одр­жа­на захва­љу­ју­ћи Општи­ни Пара­ћин која је има­ла слу­ха да се на листи подр­жа­них про­је­ка­та на кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри нађе и овај Фести­вал. Орга­ни­за­тор је као и прет­ход­них годи­на Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ у сарад­њи са Кул­тур­ним цен­тром Параћин.

Кул­тур­ни цен­тар Пара­ћин се нала­зи у ули­ци Бран­ка Крсма­но­ви­ћа, број 45.

ВИДИМО СЕ НАСМЕЈАНИ!

П.С. Да ли ће ово бити Жики­шо­но­ва „лабу­до­ва песма“ и „Пиро­ва побе­да“, у јед­ном, сазна­ће­мо већ ове године.

Орга­ни­за­ци­о­ни одбор
Сати­рич­не позор­ни­це Жикишон
КУА „Арти­ја“

Признање Жикишон

Обавештење поводом резултата конкурса „Живојин Павловић Жикишон 2016“

Признање Жикишон

Орга­ни­за­ци­о­ни одбор Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“ Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Aрти­ја“ оба­ве­шта­ва јав­ност и све уче­сни­ке кон­кур­са да је кон­курс сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“ завр­шен 15. сеп­тем­бра, а резул­та­ти кон­кур­са ће бити обја­вље­ни до кра­ја новем­бра, уме­сто почет­ком окто­бра како је наве­де­но у кон­кур­су. Разлог је тех­нич­ке при­ро­де и одсу­ство чла­но­ва жирија.

Одр­жа­ва­ње Фести­ва­ла сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ је неи­зве­сно, због недо­стат­ка финан­сиј­ских сред­ста­ва. У слу­ча­ју да не дође до одр­жа­ва­ња Фести­ва­ла при­зна­ња и дипло­ме ће награ­ђе­ни­ма бити посла­те поштом. У вези свих про­ме­на пово­дом одр­жа­ва­ња Фести­ва­ла уче­сни­ци ће бити бла­го­вре­ме­но обавештени.

Хва­ла на разумевању.

У Делчево на фестивал и по признање

Сати­ри­чар Вла­ди­ца Милен­ко­вић биће уче­сник на Четвр­том Међу­на­род­ном фести­ва­лу хумо­ра, сати­ре и кари­ка­ту­ре „Пија­нец 2016“ у Дел­че­ву, у Маке­до­ни­ји, где ће му бити уру­че­на „Брон­за­на пла­ке­та“ за афо­ри­зме као резул­тат про­шло­го­ди­шњег кон­кур­са овог фести­ва­ла на тему „Пази, човек!“

Пијанец 2016

Међу­на­род­ни фести­вал хумо­ра, сати­ре и кари­ка­ту­ре „Пија­нец 2016“, који се одр­жа­ва од 2012. годи­не, са изу­зет­ком про­шле, биће одр­жан у субо­ту 30. јула 2016. годи­не у Град­ском пар­ку и Спо­мен дому АСНОМ у Дел­че­ву са почет­ком у 18.30 док ће „Вече хумо­ра и сати­ре“ поче­ти у 20.30 часова.

Пијанец 2016

Уче­сни­ци Међу­на­род­ног фести­ва­ла хумо­ра, сати­ре и кари­ка­ту­ре „Пија­нец 2016“ по виђе­њу Кети Радевске

На ово­го­ди­шњем фести­ва­лу насту­пи­ће, по редо­сле­ду на кари­ка­ту­ри: Душан Ђор­ђе­вић, Горан Радо­са­вље­вић, Васил Толев­ски, Игор Бра­ца Дам­ња­но­вић ДИБ, Миле Ђор­ђи­јо­ски, Вито­мир Долин­ски, Јане Ата­на­сов и Вла­ди­ца Милен­ко­вић.

Награ­ђе­ни афоризми:

  • Ко с људи­ма иза­ђе на крај, тај више није човек.
  • Од дана­шњег чове­ка се оче­ки­ва­ло више. Барем да сачу­ва гла­ву на раменима.
  • Здра­вље чове­ка је на првом месту, што раку чини послед­њом рупом на свирали.
  • Није лако бити човек. За уте­ху, нека му је лака црна земља.
  • Дру­штво за зашти­ту чове­ка не тре­ба да осну­ју живо­ти­ње, већ људи.
  • Ући ћемо у све­тлу будућ­ност пре­ко везе. Нико­ла Тесла је наш човек!
  • Паме­тан је онај човек коме је угао гле­да­ња туп.
  • Пра­зне при­че доби­ју на тежи­ни кад их при­ча­ју наса­ма­ре­ни људи.
  • Не зло­па­ти­те се. Пока­жи­те да сте добар човек, добро се патите.
  • Убио је погре­шног чове­ка. Људ­ски је грешити.
  • Пра­зне људе може спа­си­ти само пун погодак.
  • Рад је ство­рио чове­ка, а Биро рада навику.

Ина­че, Милен­ко­вић је 2014. годи­не добит­ник „Бла­го­дар­ни­це“ Општи­не Дел­че­во за подр­шку мани­фе­ста­ци­ји „Пија­неч­ки­те дено­ви на сли­ва­та 2014“ у окви­ру кога је одр­жа­ван фести­вал хумо­ра и сати­ре, а као уче­сник и прет­ход­не две годи­не, од самог настан­ка фестивала.


Књижевно вече „Фаворит на артији“

У току овог месе­ца, тач­ни­је 15. јула, одр­жа­но је књи­жев­но вече „Фаво­рит на арти­ји“ у Малој сали Општин­ске библи­о­те­ке Вар­ва­рин, где је Милен­ко­вић пред­ста­вио свој књи­жев­ни рад, као и изда­вач­ку делат­ност Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“.

Још једна летња промоција романа „Не веруј речима“

Сле­де­ћа дести­на­ци­ја про­мо­ци­је рома­на „Не веруј речи­ма“ биће Кра­гу­је­вац, у сали „Кути­ја шиби­ца“ Сту­дент­ског кул­тур­ног цен­тра, у сре­ду 20. јула у 19 часова.

Аутор­ка рома­на Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић је 14. јула у Књи­жа­ри Мати­це срп­ске у Под­го­ри­ци пред­ста­ви­ла роман „Не веруј речи­ма“ први пут ван гра­ни­ца Србије.

Неко­ли­ко дета­ља из Подгорице: