Роман првенац Павице Вељовић „Јустицијо, дигни главу“ објављен је у издању Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ у едицији „Прозаик“, а одмах по објављивању биће представљен 29. јуна у Београду у Библиотеци „Милутин Бојић“.
Павица се након књиге афоризама „Сизифе, промени руку“, такође у издању „Артије“, одлучила за дужу форму књижевног стваралаштва којом није заобишла ни хумор ни сатиру, што је красило њено досадашње стваралаштво.
Рецензенти књиге „Јустицијо, дигни главу“ су већ позната имена из света књижевности Бранкица Дамјановић, Миодраг Стошић и Милена Миња Дрндар, а уводну реч су имале књижевница и новинарка Јелена Миленковић Младеновић и новинарка Зорка Баковић. Део књиге чине и утисци и препоруке од стране писаца, културних радника и читалаца који прате Павичино стваралаштво још од књиге „Сизифе, промени руку“ из 2014. године.
Илустрација на корицама, које је дизајнирао Васа Младеновић, уметничко дело je Римантаса Радишаускаса, литванског сликара.
Пред Вама није књига већ одговори. Јасна метафора, као сведок огромног умећа писца да сведочи о времену, догађајима и људима из угла свих тх освешћених личност од којих се неке упорно свађају, неке подржавају, а све оне хрле ка истом циљу и уливају се у једини вредан и питак животни извор.
Уз редове који су пред Вама смејаћете се, плакат, размишљат и дивит се храброст једне жене да из себе, истнољубиве и свевидеће, пуст бритку мисао да каже оно што многи мисле али ћуте. Открићете и сопствену храброст.
Након читања ове књиге, схватла сам да су крај и почетак једна те иста тачка. Неважно је којим редом исписујемо странице свог живота, важно је шта нас води.
Јелена Миленковић Младеновић
(новинарка и књижевница,
ауторка романа „Не веруј речима“)
Њен роман упозорава на етичку вредност права и правичност, уопште, јер зашто њена Јустција не диже главу? Шта би видела када би скинула повез? Морални суноврат и наказност вредносног система живљења. Њеној Јустцији су главу ставили у гипс, она не дише и Павица јој сваком својом оптужујућом реченицом о свету у којем живи, одваљује део гипсаног оклопа да би јој, на крају, дала да удахне опори ваздух. Предговор завршавам Павичиним питањем:
„Боже, јесам ли ја сада мртва? Ниси. Од данас си, уствари, бесмртна. Одлазиш у вечност. Живела!”
Овај роман иде тамо, у бесмртност.
Зорка Баковић
(новинар, уредник и водитељ РТ Војводине)
Ова књига можда је последња одбрана правде у времену када је правда у ропцу; ова књига, међутим, више је од тога. Одбрана је ово жене, оне која је „обукла ту „мушку кошуљу да ојача, да се сакрије, да оснажи веру у људе. Оденула се у мушко да би сацувала жену у себи”, како питко и метафорично пише Павица Вељовић. Ова књига одбрана је и породице, куће, окућнице, земље; земље као државе и земље која нас храни. Читајуци ово дело не могу да се отмем утиску да сам босонога у бразди и да стопалом затрпавам семе које Павица у њу баца. Семе је то божанске искре у сваком од нас. Не одустаје она чак и кад правда спава, омамљена ударцима бахатости. Подсећа нас Павица, док брише зној са чела, у предаху између рађања и орања: „Жао ми је људи који немају у себи позитивне ноте зивота. Жао ми их је, јер носе тамне терете својих мисли, осећања и празнина. Жао ми је и оних који ни из чега не умеју да извуку позитивну мисао или дело…” …
Јасно је, ово је књига о вери. Вери у себе, друге људе, вери у Бога Јединога јер „Бог је лекар”, ненамерно излива из срца Павичина оловка. И стога, ма како правда била прободена шиљком зла, за њу још има наде. За њу увек има наде јер на крају, а тај крај који је почетак свега, увек дође, свима без разлике, и треба се суочити са Њим. Крај књиге оставља без даха, јер се главна јунакиња среће са Богом, лицем у лице, и добија награду коју није тражила, којој се није надала јер она је „само живела овај живот најбоље што је могла”. Само то. А то је довољно. Јер, кад маске спадну, кад се представа заврши, завеса спусти, глума престане, оно смо што јесмо. Павица Вељовић је овим делом усхитила читаоца. Њена јунакиња, заправо само њен тумач на сцени, Богу је мила јер је својим животом на земљи задужила небо, са свим његовим даровима. Више од књиге нисмо могли добити него да сузама које се сливају низ лице, сперемо и сопствене заблуде и погрешке и вратимо се на Пут правде, оне исте која, ево и сада, подиже главу. Правда (ни)је мртва. Живела Правда. Бог је лекар!
Бранкица Дамјановић
(дугогодишња новинарка, писац,
ауторка пет књижевних дела, јога-инструктор)
Оно што представља књига „Јустицијо, дигни главу” ја бих пре свега назвао сатиром сновиђења или ако сте мање романтични – надреалним сатиричним романом са биографским нагласком на својој земљи. Док читате, не очекујте класичне јунаке. Не очекујте ни линеарну нарацију. Иако ово дело говори о подизању главе, овде класичне књижевне главе нећете наћи. Дело се састоји од фрагмената који, само наизглед неповезано, прате стање у једној земљи гледано из угла жене.
Мотив жене је присутан у књизи од почетка. Та жена је бунтовна, жељна промене, победе, али она и даље остаје жена. Спремна за борбу, али и поштовање. Она се наоружава љубављу „јер чиме се наоружаваш, тиме ће те и напасти”.
Оно што је веома другачије у овој књизи је естетика приповедања. Један фрагмент делује као класична сатира, други као цртица из аутобиографије, а у трећем се на једном метафизичком нивоу комуницира са Богом и сопственим Егом. Посебно је дирљива глава у којем ауторка прича са празном полицом за књиге. То по својој топлини али и књижевном вокабулару подсећа на „Малог принца” и разговор са ружом.
Читава књига поседује атмосферу војвођанске варошице коју ауторка назова Парохијом. Она је Србија у малом. Иако мала, поседује све битне елементе државе – усамљене индивидуалце, Битне Фаце које их угњетавају својом алавом политиком и културу на апаратима. Нажалост, на покер апаратима. Управо тај војвођанско-паорски, постреволуцинарни шмек подсећа на филмове попут „Биће скоро пропаст света” или можда на „Доручак са ђаволом” великог Мике Антића. А кад се томе дода проницљиви дух и два прста апсурда ето новог Краља Ибија. Тачније краљице.
Миодраг Стошић
(књижевник)
Ово је пре свега књига о истини. И зеља да се та истина изнесе свету, да одјекне, да је сви чују. О правди за коју се бори. О потонућима и израњању. Буђењу након дугог сна. О религији са којом се живи кроз свакодневицу, оно што чини живот у малим корацима, као и однос према целом свету. У њој се стварни ликови преплићу са измишљеним у метафорама друштвених, политичких и сасвим једноставних дневних догађаја. Књига обилује деловима и реченицама које комотно могу стајати и сами за себе, кратки, бритки, са поентом, што може да зачуди само оне који не знају да је редове писала афористичарка. Управо од њих, тих бритких мисли, кратких животних пасажа, суштинских истина, борбе, и пре свега ироније и хумора који је присутан од почетка до краја, састављен је скелет књиге око које је наслагано „месо” које га допуњује. Иако је ово књига садашњости у њој је с љубављу уткана и прошлост, као шака ситног семена добијеног од баке у шаци живота, а такође и отворена борба за будућност. Писана разиграним, богатим стилом, парадоксално пуним хумора, озбиљности, ироније, на моменте и сарказма. У њој ври од љубави, изражене сасвим несвакидашње и неочекивано, почевши од оне према деци, комшијама, разних ликова који су пролазили животом, па до мужева, садашњих и бивших. Ово је књига о прображавању неугледног у лепоту и слабости у снагу. О помоћи да се у томе успе. О равнотежи. О саплитању, поштењу и устајању. О детињству и одрастању, и људима важним на том путу. Ово је књига о коренима карактера и детету у коме искреност није никада одрасла. Ово је књига коју када прочитате писцу видите очи.
Миљена Миња Дрндар
(књижевница, ауторка романа
„Два и два су пет” и „Вага за нетачно мерење”)
„Јустицијо, дигни главу“ је 20. књига Библиотеке Артија.
Одлуку о најбољим радовима са Конкурса сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2016“ донео је стручни жири наградивши седам аутора, а Жикишонова признања припала су Братиславу Костадинову из Крушевца за афоризме, Јелени Кујунџић из Мајура код Шапца за песму и Мирославу Павловићу из Крњева за причу. Добитник награде „Зоран Матић Мазос“ је Мирослав Средановић из Београда.
