У уто­рак 15. маја у 19 часо­ва биће­мо у Кул­тур­ном цен­тру ГРАД. Зато што ће се тамо у то вре­ме одр­жа­ти про­мо­ци­ја књи­ге наше дра­ге сарад­ни­це и колум­нист­ки­ње Алек­си­не Ђор­ђе­вић. Напи­са­ла је збир­ку при­ча и колум­ни под насло­вом “Голе жене”, са при­клад­но иза­зов­ним корицама.

Уоп­ште, иза­зи­ва­ње и задир­ки­ва­ње њена су спе­ци­јал­ност. Пише неу­о­би­ча­је­но, пре­ви­ше нежно да би се назва­ло шама­ром, пре­ви­ше оштро да би се назва­ло мило­ва­њем. Стил јој је питак и бри­так, а теме увек голиц­љи­ве и голи­ша­ве, онда када нису непо­сред­не или неу­хва­тљи­ве. Једва чека да нас све упо­зна на про­мо­ци­ји, а пре тога ћемо да је пропитамо.

WANNABE MAGAZINE: Док се чита­ју тво­је колум­не за “Wannabe”, поста­вља се пита­ње. Откуд, бре, ти? Где је расло биће које пише тако брит­ко и нежно у исто вре­ме, аутор­ка про­во­ка­тив­них тема, а бла­го­род­ног изра­за? Ода­кле теме, а ода­кле израз?

АЛЕКСИНА: (Смех), сад ти певам оно Јоси­пи­но “тко­оо зна­аа, можда на ме чека неки дру­ги сви­је­е­е­ет, тко­о­оо зна­аа, и у мра­ку кат­кад ник­не диван цви­је­е­ет…!” Али ствар­но, бића све­тло­сти ничу на ђубри­шту, ако им је посао да оба­сја­ва­ју реал­ност и то је оно, кли­ше. Мрзим кли­ше, ал’ то ми не сме­та да га пре­по­знам код себе. Зна­чи, ја сам ти јед­на од оних што се повре­ме­но поја­ве и само тако живе, без неких амби­ци­ја, захте­ва и вели­ких зами­сли, као да су задо­вољ­не про­сто тиме да осе­ћа­ју и мисле све што осе­ћа­ју и мисле док живот про­ти­че кроз њих. Про­ба­да кроз њих. Шиба. Цури. Сече. Знаш већ. Ника­да нисам окре­ну­ла леђа нијед­ном иза­зо­ву, ника­да се нисам упла­ши­ла бола, ника­да нисам оду­ста­ла од иску­ства. Ето ти теме, ето ти израз. Све из живо­та и из главе.

За Wannabe Magazine пишеш колум­не “Цигла у гла­ви” и “Стрип­тиз за писме­не” (јед­ном сам их пре­кр­стио у “Циглом у гла­ву” и “Стрип­тиз за памет­не”). Опет, про­во­ка­тив­ни насло­ви, а нежан садр­жај. За која још изда­ња (штам­па­на и интер­нет­ска) пишеш и шта за њих пишеш? Напо­ме­ну­ла си да си сара­ђи­ва­ла (или још сара­ђу­јеш) са Марчелом?

Ех, па то је оно што Мар­че­ло дефи­ни­ше као добро­ћу­дан без­о­бра­злук. Волим да про­во­ци­рам, јер про­во­ка­ци­ја извла­чи из људи оно што кри­ју. Ако кри­ју да су рањи­ви, про­во­ка­ци­ја ће их повре­ди­ти, ако кри­ју да су сеља­ци, про­во­ка­ци­ја ће их раз­бе­сне­ти, ако кри­ју да су глу­пи, уф, то не може да се сакри­је. Али тупа­вост је поне­кад дубо­ко уну­тар инте­ли­ген­ци­је и одно­си се на неку емо­тив­ну оса­ка­ће­ност, духов­ну пра­зни­ну, мен­тал­ну резиг­на­ци­ју… Исправ­но схва­ће­на про­во­ка­ци­ја поклон је за моју увр­ну­ту инте­ли­ген­ци­ју. Обо­жа­вам кад се неко заба­вља и сме­је, сао­се­ћа и разу­ме, а уме и да узвра­ти. У “Голим жена­ма” нала­зи се пар неких тек­сто­ва који су обја­вље­ни у е-нови­на­ма, чији је садр­жај, она­ко, бли­жи соцре­а­ли­стич­ким усло­ви­ма живо­та хеј­те­ра у ћор­со­ка­ку Циган-мале, а и часо­пис за кул­ту­ру “Аван­град” обја­вио ми је пар текстова.

Е сад, Мар­че­ло. То је била љубав на прву про­мо­ци­ју. Он је Пара­ћи­нац и пре пар годи­на дошао је у род­ни град да пред­ста­ви сво­је две књи­ге, а ја сам води­ла ту про­мо­ци­ју, током које смо се лепо испри­ча­ли, добро зеза­ли, заба­ви­ли народ, иза­зва­ли пуно сме­ха и апла­у­за, и уоп­ште, супер се про­ве­ли. И после се исци­мао да про­чи­та шта сам при­ку­пи­ла за књи­гу и напра­ви осврт, а онда је рекао “е сад ћу ја теби да водим про­мо­ци­ју, па да видиш…” са вра­го­ла­стим поди­за­њем обр­ви­ца, пошто сам га пар пута била зате­кла неким непо­сред­ним пита­њи­ма, па као, да ми вра­ти. И ето, сад ће Мар­че­ло води­ти моју бео­град­ску про­мо­ци­ју и ја једва чекам да видим како ће то да испад­не. И он није само инте­лек­ту­а­лац међу хип­хо­пе­ри­ма, него човек међу људи­ма и цар све­ми­ра међу универзумима.

Изда­јеш књи­гу, збир­ку руко­пи­са која се састо­ји из обја­вље­них чла­на­ка плус при­че. Какве сад – при­че? Ода­кле при­че? Какве при­че? Када су наста­ја­ле, шта их је изродило?

При­че сам писа­ла из потре­бе да испра­зним кре­а­тив­ни набој кроз лико­ве које мислим јед­ног дана да изгра­дим у неком рома­ну и из мањ­ка вре­ме­на да се сада тиме бак­ћем. Сва­ка при­ча може да пре­ра­сте у вели­ку при­чу, кад дође тренутак.

И како на то гле­да око­ли­на? Јеси ли полу­де­ла жен­ска или те гле­да­ју она­ко као што су некад гле­да­ли на вешти­це, као на опа­сне, али нео­спор­но мудре жене?

Види, ја живим у малом гра­ду, роди­те­љи су ми про­свет­ни пен­зи­о­не­ри, кева ми је била разред­ни две годи­не у гим­на­зи­ји, ћале ме зати­цао да пушим у школ­ском WC-у. Да не при­чам у чему су ме све зати­ца­ле ком­ши­је и позна­ни­ци позна­ни­ка које­ка­квих душе­бри­жни­ка, а шта су тек, на осно­ву при­ме­ће­ног, поку­ша­ва­ли да наслу­те. И тако сам реши­ла да их рато­си­љам мука одго­не­та­ња мог пона­ша­ња, па сам поче­ла да пишем сва­шта скан­да­ло­зно и то све из иску­ства. Неко­ли­ци­на људи ме позна­је, воли и подр­жа­ва, нешто шири круг ме при­хва­та као забав­ну и без­о­па­сну (јбг, про­ва­ли­ли ме), а сигур­но има и оних који би ме радо опет спа­љи­ва­ли на тргу.

Али пошто смо то већ оба­ви­ли у неком дру­гом живо­ту и они мора­ју да ме трпе, так’а им кар­ма. Веру­јем да сам се нај­ви­ше заме­ри­ла мај­ка­ма број­них мла­ди­ћа, које су мора­ле да гле­да­ју како им упро­па­шта­вам сино­ве, а нису могле ништа да учи­не, јер како да забра­ниш неко­ме нешто што је већ само по себи забра­ње­но воће? Мада, чак и међу тим мај­ка­ма имам дру­га­ри­це, а није ме блам да иза­ђем на црту сви­ма које има­ју неку при­ту­жбу. Зато што и ја имам сина. И од срца му желим неку мато­ру девој­ку да напра­ви од њега чове­ка, ако има има­ло мате­ри­ја­ла за рад.

И наста­вљаш да пишеш? Роман, можда у најави?

Е па, ту при­ча изла­зи из коло­се­ка, јер сам роман већ напи­са­ла, има сигур­но чети­ри годи­не. И уби­ла сам се поку­ша­ва­ју­ћи да га обја­вим, шаљу­ћи руко­пи­се на све могу­ће кон­кур­се и натје­ча­је, и сву­да где сам доби­ла оду­ше­вље­не реак­ци­је није било пара, а они вели­ки су ме про­сто иску­ли­ра­ли. Неће да ризи­ку­ју са неа­фир­ми­са­ним писцем. И тако сам схва­ти­ла да не могу да пре­ско­чим није­дан сте­пе­ник зада­тог пута, иако сам спо­соб­на за то. Можда нисам има­ла сре­ће да срет­нем неког ко ће ме пре­по­зна­ти, како год, више то не пре­и­спи­ту­јем уоп­ште, пишем за “Wannabe Magazine”, и пре­срећ­на сам што имам где да обја­вим оно што бих сва­ка­ко напи­са­ла, јер нисам ни поче­ла да пишем док нисам осе­ти­ла уну­тра­шњу при­ну­ду, којој не тре­ба инспи­ра­ци­ја, садр­жај, повод, која само мора да се изра­зи или да црк­не. И тако сам напи­са­ла роман о Аза­ле­ји Бран­ко­вић (има је у јед­ној при­чи), а онда прво обја­ви­ла сво­ју дру­гу књи­гу. Прва мора још да чека, да нале­тим на неког изда­ва­ча који је чуо за мене.

Да ли се надаш да ћеш овом књи­гом при­ву­ћи пажњу изда­ва­ча? Да ли си раз­ми­шља­ла да сама издаш књигу?

Да сама финан­си­рам само штам­па­ње и неку основ­ну мар­ке­тин­шку подр­шку, тре­ба ми нај­ма­ње €1,000. Моја месеч­на пла­та рет­ко пре­ђе 250. Да гањам спон­зо­ре и да неко­ме дугу­јем услу­гу, то не дола­зи у обзир. Једи­но да про­ђем на неком кон­кур­су, као што сам сред­ства за штам­па­ње “Голих жена” доби­ла на општин­ском кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри. Оно што ја ствар­но мислим, међу­тим, не тиче се опште­при­хва­ће­не реал­но­сти. Тај роман мора да уђе, одно­сно иза­ђе на вели­ка вра­та, и мора да има добра леђа и ста­бил­но тло. То му је суд­би­на, а суд­бин­ске ства­ри деша­ва­ју се у тач­но одре­ђе­ним тре­ну­ци­ма, који нас заска­чу маски­ра­ни у нај­ба­нал­ни­је слу­чај­но­сти. Па кад упад­нем у засе­ду, зна­ће се.

Шта ће бити са овом књи­гом? Нај­лак­ше је напи­са­ти, нешто теже обја­ви­ти, а нај­те­же је да књи­га живи и има чита­о­це. Шта мислиш о томе, како видиш свој пут даље?

Књи­гу “Голе жене” схва­там као посет­ни­цу. Оно што тут­не­те неко­ме у руке при раз­ме­ни основ­них инфор­ма­ци­ја, у нади да ће се можда разви­ти нека­ква сарад­ња. Мој пут даље већ је про­стрт пред моје сто­пе, знам сигур­но, јер све вре­ме њиме ређе идем, чешће поср­ћем. И то коли­ка је кило­ме­тра­жа којом сам се тету­ра­ла, котр­ља­ла, ска­ку­та­ла дечи­јим поско­ци­ма, пре­вр­та­ла се пре­ко гла­ве, упа­да­ла у рупе и ломи­ла кости, вра­ћа­ла се по тра­гу њушка­ју­ћи пре­чи­це, хода­ла у сну или одва­жно гази­ла брзи­ном иску­сног хода­ча, то уоп­ште није бит­но. Једи­но је важно да ја сто посто знам да сам све вре­ме на путу, и да за мене нема назад, са стра­не, горе и доле. Само напред. Оно­ли­ко брзо и спрет­но коли­ко сам у ста­њу, у нади да ће ме сре­ћа сусре­сти ту и тамо. Мој сло­ган је (гла­сај­те за мене) “дајем све од себе, јер то је нај­ма­ње што могу” – ја изми­сли­ла, мај­ке ми.

Е па, види­мо се на промоцији!

—

Раз­го­вор водио: Ран­ко Трифковић
Извор: Wannabe magazine (10.05.2012.)