Перформанс "Летеће књиге"

Перформанс „Летеће књиге“ у „Ноћи музеја“

Чла­но­ви Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ одр­жа­ли су пер­фор­манс „Лете­ће књи­ге“ у атри­ју­му пара­ћин­ске библи­о­те­ке „Др Вићен­ти­је Ракић“ 19. маја у окви­ру про­гра­ма мани­фе­ста­ци­је „Ноћ музеја“.

Перформанс "Летеће књиге"

Алек­си­на Ђор­ђе­вић, Миле­на Дуло­вић и Вла­ди­ца Милен­ко­вић су се сво­јим при­ча­ма, песма­ма и афо­ри­зми­ма у амби­јен­ту атри­ју­ма били­о­те­ке, овом при­ли­ком назва­ног „Арти­јум“, а ожи­вље­ног испре­пле­та­ним жица­ма с којих су виси­ле књи­ге, пред­ста­ви­ли публи­ци на један ефи­ка­сан начин дина­мич­ним и крат­ким исту­пи­ма. Пер­фор­манс „Лете­ће књи­ге“, који је био пред­ви­ђен да тра­је 15 мину­та, а на инси­сти­ра­ње публи­ке тра­јао око пола сата, имао је у току свог тра­ја­ња и буквал­но лете­ће књи­ге ауто­ра пер­фор­ман­са које су упу­ћи­ва­ли пре­ма публици.

"Ноћ музеја" Параћин 2012

Овај пер­фор­манс у атри­ју­му библи­о­те­ке је имао за циљ да скре­не пажњу на све лоши­је ста­ње атри­ју­ма и да се ука­же на неи­ско­ри­шће­не потен­ци­ја­ле гра­да у који­ма би се могла одр­жа­ва­ти кул­тур­на дешавања.

Вести РТВ „Канал М“ Параћин:

Алексина Ђорђевић

Wannabe интервју: Алексина Ђорђевић

Алексина ЂорђевићУ уто­рак 15. маја у 19 часо­ва биће­мо у Кул­тур­ном цен­тру ГРАД. Зато што ће се тамо у то вре­ме одр­жа­ти про­мо­ци­ја књи­ге наше дра­ге сарад­ни­це и колум­нист­ки­ње Алек­си­не Ђор­ђе­вић. Напи­са­ла је збир­ку при­ча и колум­ни под насло­вом “Голе жене”, са при­клад­но иза­зов­ним корицама.

Уоп­ште, иза­зи­ва­ње и задир­ки­ва­ње њена су спе­ци­јал­ност. Пише неу­о­би­ча­је­но, пре­ви­ше нежно да би се назва­ло шама­ром, пре­ви­ше оштро да би се назва­ло мило­ва­њем. Стил јој је питак и бри­так, а теме увек голиц­љи­ве и голи­ша­ве, онда када нису непо­сред­не или неу­хва­тљи­ве. Једва чека да нас све упо­зна на про­мо­ци­ји, а пре тога ћемо да је пропитамо.

WANNABE MAGAZINE: Док се чита­ју тво­је колум­не за “Wannabe”, поста­вља се пита­ње. Откуд, бре, ти? Где је расло биће које пише тако брит­ко и нежно у исто вре­ме, аутор­ка про­во­ка­тив­них тема, а бла­го­род­ног изра­за? Ода­кле теме, а ода­кле израз?

АЛЕКСИНА: (Смех), сад ти певам оно Јоси­пи­но “тко­оо зна­аа, можда на ме чека неки дру­ги сви­је­е­е­ет, тко­о­оо зна­аа, и у мра­ку кат­кад ник­не диван цви­је­е­ет…!” Али ствар­но, бића све­тло­сти ничу на ђубри­шту, ако им је посао да оба­сја­ва­ју реал­ност и то је оно, кли­ше. Мрзим кли­ше, ал’ то ми не сме­та да га пре­по­знам код себе. Зна­чи, ја сам ти јед­на од оних што се повре­ме­но поја­ве и само тако живе, без неких амби­ци­ја, захте­ва и вели­ких зами­сли, као да су задо­вољ­не про­сто тиме да осе­ћа­ју и мисле све што осе­ћа­ју и мисле док живот про­ти­че кроз њих. Про­ба­да кроз њих. Шиба. Цури. Сече. Знаш већ. Ника­да нисам окре­ну­ла леђа нијед­ном иза­зо­ву, ника­да се нисам упла­ши­ла бола, ника­да нисам оду­ста­ла од иску­ства. Ето ти теме, ето ти израз. Све из живо­та и из главе.

За Wannabe Magazine пишеш колум­не “Цигла у гла­ви” и “Стрип­тиз за писме­не” (јед­ном сам их пре­кр­стио у “Циглом у гла­ву” и “Стрип­тиз за памет­не”). Опет, про­во­ка­тив­ни насло­ви, а нежан садр­жај. За која још изда­ња (штам­па­на и интер­нет­ска) пишеш и шта за њих пишеш? Напо­ме­ну­ла си да си сара­ђи­ва­ла (или још сара­ђу­јеш) са Марчелом?

Ех, па то је оно што Мар­че­ло дефи­ни­ше као добро­ћу­дан без­о­бра­злук. Волим да про­во­ци­рам, јер про­во­ка­ци­ја извла­чи из људи оно што кри­ју. Ако кри­ју да су рањи­ви, про­во­ка­ци­ја ће их повре­ди­ти, ако кри­ју да су сеља­ци, про­во­ка­ци­ја ће их раз­бе­сне­ти, ако кри­ју да су глу­пи, уф, то не може да се сакри­је. Али тупа­вост је поне­кад дубо­ко уну­тар инте­ли­ген­ци­је и одно­си се на неку емо­тив­ну оса­ка­ће­ност, духов­ну пра­зни­ну, мен­тал­ну резиг­на­ци­ју… Исправ­но схва­ће­на про­во­ка­ци­ја поклон је за моју увр­ну­ту инте­ли­ген­ци­ју. Обо­жа­вам кад се неко заба­вља и сме­је, сао­се­ћа и разу­ме, а уме и да узвра­ти. У “Голим жена­ма” нала­зи се пар неких тек­сто­ва који су обја­вље­ни у е-нови­на­ма, чији је садр­жај, она­ко, бли­жи соцре­а­ли­стич­ким усло­ви­ма живо­та хеј­те­ра у ћор­со­ка­ку Циган-мале, а и часо­пис за кул­ту­ру “Аван­град” обја­вио ми је пар текстова.

Е сад, Мар­че­ло. То је била љубав на прву про­мо­ци­ју. Он је Пара­ћи­нац и пре пар годи­на дошао је у род­ни град да пред­ста­ви сво­је две књи­ге, а ја сам води­ла ту про­мо­ци­ју, током које смо се лепо испри­ча­ли, добро зеза­ли, заба­ви­ли народ, иза­зва­ли пуно сме­ха и апла­у­за, и уоп­ште, супер се про­ве­ли. И после се исци­мао да про­чи­та шта сам при­ку­пи­ла за књи­гу и напра­ви осврт, а онда је рекао “е сад ћу ја теби да водим про­мо­ци­ју, па да видиш…” са вра­го­ла­стим поди­за­њем обр­ви­ца, пошто сам га пар пута била зате­кла неким непо­сред­ним пита­њи­ма, па као, да ми вра­ти. И ето, сад ће Мар­че­ло води­ти моју бео­град­ску про­мо­ци­ју и ја једва чекам да видим како ће то да испад­не. И он није само инте­лек­ту­а­лац међу хип­хо­пе­ри­ма, него човек међу људи­ма и цар све­ми­ра међу универзумима.

Изда­јеш књи­гу, збир­ку руко­пи­са која се састо­ји из обја­вље­них чла­на­ка плус при­че. Какве сад – при­че? Ода­кле при­че? Какве при­че? Када су наста­ја­ле, шта их је изродило?

При­че сам писа­ла из потре­бе да испра­зним кре­а­тив­ни набој кроз лико­ве које мислим јед­ног дана да изгра­дим у неком рома­ну и из мањ­ка вре­ме­на да се сада тиме бак­ћем. Сва­ка при­ча може да пре­ра­сте у вели­ку при­чу, кад дође тренутак.

И како на то гле­да око­ли­на? Јеси ли полу­де­ла жен­ска или те гле­да­ју она­ко као што су некад гле­да­ли на вешти­це, као на опа­сне, али нео­спор­но мудре жене?

Види, ја живим у малом гра­ду, роди­те­љи су ми про­свет­ни пен­зи­о­не­ри, кева ми је била разред­ни две годи­не у гим­на­зи­ји, ћале ме зати­цао да пушим у школ­ском WC-у. Да не при­чам у чему су ме све зати­ца­ле ком­ши­је и позна­ни­ци позна­ни­ка које­ка­квих душе­бри­жни­ка, а шта су тек, на осно­ву при­ме­ће­ног, поку­ша­ва­ли да наслу­те. И тако сам реши­ла да их рато­си­љам мука одго­не­та­ња мог пона­ша­ња, па сам поче­ла да пишем сва­шта скан­да­ло­зно и то све из иску­ства. Неко­ли­ци­на људи ме позна­је, воли и подр­жа­ва, нешто шири круг ме при­хва­та као забав­ну и без­о­па­сну (јбг, про­ва­ли­ли ме), а сигур­но има и оних који би ме радо опет спа­љи­ва­ли на тргу.

Али пошто смо то већ оба­ви­ли у неком дру­гом живо­ту и они мора­ју да ме трпе, так’а им кар­ма. Веру­јем да сам се нај­ви­ше заме­ри­ла мај­ка­ма број­них мла­ди­ћа, које су мора­ле да гле­да­ју како им упро­па­шта­вам сино­ве, а нису могле ништа да учи­не, јер како да забра­ниш неко­ме нешто што је већ само по себи забра­ње­но воће? Мада, чак и међу тим мај­ка­ма имам дру­га­ри­це, а није ме блам да иза­ђем на црту сви­ма које има­ју неку при­ту­жбу. Зато што и ја имам сина. И од срца му желим неку мато­ру девој­ку да напра­ви од њега чове­ка, ако има има­ло мате­ри­ја­ла за рад.

И наста­вљаш да пишеш? Роман, можда у најави?

Е па, ту при­ча изла­зи из коло­се­ка, јер сам роман већ напи­са­ла, има сигур­но чети­ри годи­не. И уби­ла сам се поку­ша­ва­ју­ћи да га обја­вим, шаљу­ћи руко­пи­се на све могу­ће кон­кур­се и натје­ча­је, и сву­да где сам доби­ла оду­ше­вље­не реак­ци­је није било пара, а они вели­ки су ме про­сто иску­ли­ра­ли. Неће да ризи­ку­ју са неа­фир­ми­са­ним писцем. И тако сам схва­ти­ла да не могу да пре­ско­чим није­дан сте­пе­ник зада­тог пута, иако сам спо­соб­на за то. Можда нисам има­ла сре­ће да срет­нем неког ко ће ме пре­по­зна­ти, како год, више то не пре­и­спи­ту­јем уоп­ште, пишем за “Wannabe Magazine”, и пре­срећ­на сам што имам где да обја­вим оно што бих сва­ка­ко напи­са­ла, јер нисам ни поче­ла да пишем док нисам осе­ти­ла уну­тра­шњу при­ну­ду, којој не тре­ба инспи­ра­ци­ја, садр­жај, повод, која само мора да се изра­зи или да црк­не. И тако сам напи­са­ла роман о Аза­ле­ји Бран­ко­вић (има је у јед­ној при­чи), а онда прво обја­ви­ла сво­ју дру­гу књи­гу. Прва мора још да чека, да нале­тим на неког изда­ва­ча који је чуо за мене.

Да ли се надаш да ћеш овом књи­гом при­ву­ћи пажњу изда­ва­ча? Да ли си раз­ми­шља­ла да сама издаш књигу?

Да сама финан­си­рам само штам­па­ње и неку основ­ну мар­ке­тин­шку подр­шку, тре­ба ми нај­ма­ње €1,000. Моја месеч­на пла­та рет­ко пре­ђе 250. Да гањам спон­зо­ре и да неко­ме дугу­јем услу­гу, то не дола­зи у обзир. Једи­но да про­ђем на неком кон­кур­су, као што сам сред­ства за штам­па­ње “Голих жена” доби­ла на општин­ском кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри. Оно што ја ствар­но мислим, међу­тим, не тиче се опште­при­хва­ће­не реал­но­сти. Тај роман мора да уђе, одно­сно иза­ђе на вели­ка вра­та, и мора да има добра леђа и ста­бил­но тло. То му је суд­би­на, а суд­бин­ске ства­ри деша­ва­ју се у тач­но одре­ђе­ним тре­ну­ци­ма, који нас заска­чу маски­ра­ни у нај­ба­нал­ни­је слу­чај­но­сти. Па кад упад­нем у засе­ду, зна­ће се.

Шта ће бити са овом књи­гом? Нај­лак­ше је напи­са­ти, нешто теже обја­ви­ти, а нај­те­же је да књи­га живи и има чита­о­це. Шта мислиш о томе, како видиш свој пут даље?

Књи­гу “Голе жене” схва­там као посет­ни­цу. Оно што тут­не­те неко­ме у руке при раз­ме­ни основ­них инфор­ма­ци­ја, у нади да ће се можда разви­ти нека­ква сарад­ња. Мој пут даље већ је про­стрт пред моје сто­пе, знам сигур­но, јер све вре­ме њиме ређе идем, чешће поср­ћем. И то коли­ка је кило­ме­тра­жа којом сам се тету­ра­ла, котр­ља­ла, ска­ку­та­ла дечи­јим поско­ци­ма, пре­вр­та­ла се пре­ко гла­ве, упа­да­ла у рупе и ломи­ла кости, вра­ћа­ла се по тра­гу њушка­ју­ћи пре­чи­це, хода­ла у сну или одва­жно гази­ла брзи­ном иску­сног хода­ча, то уоп­ште није бит­но. Једи­но је важно да ја сто посто знам да сам све вре­ме на путу, и да за мене нема назад, са стра­не, горе и доле. Само напред. Оно­ли­ко брзо и спрет­но коли­ко сам у ста­њу, у нади да ће ме сре­ћа сусре­сти ту и тамо. Мој сло­ган је (гла­сај­те за мене) “дајем све од себе, јер то је нај­ма­ње што могу” – ја изми­сли­ла, мај­ке ми.

Е па, види­мо се на промоцији!

Раз­го­вор водио: Ран­ко Трифковић
Извор: Wannabe magazine (10.05.2012.)

КУА Артија

Конкурс за алманах афористичара

КУА АртијаКњи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ и веб сајт „Лига духо­ви­тих“ рас­пи­су­ју кон­курс за уче­ство­ва­ње у изда­ва­њу алма­на­ха афористичара.

Потреб­но је посла­ти 50 афо­ри­за­ма (уз кра­ћу био­гра­фи­ју), до 1. јуна 2012. годи­не на и-мејл адре­су ligaduhovitih@ligaduhovitih.com, од којих ће бити напра­вљен ужи избор. Афо­ри­зми могу бити обја­вљи­ва­ни у аутор­ским књи­га­ма или дру­гим изда­њи­ма. Тема афо­ри­за­ма није одре­ђе­на. При­ре­ђи­ва­чи алма­на­ха задр­жа­ва­ју пра­во ода­би­ра афо­ри­за­ма о чему ће аутор бити оба­ве­штен и на осно­ву тога ће одлу­чи­ти да ли конач­но жели да уче­ству­је. Одлу­ка о нази­ву алма­на­ха биће доне­се­на у Фејс­бук гру­пи „Лига духовитих“.

Пар­ти­ци­па­ци­ја за уче­шће у алма­на­ху је 20 евра у динар­ској про­тив­вред­но­сти на дан упла­те. Мини­мум ода­бра­них ауто­ра је 30 да би се изми­ри­ли сви тро­шко­ви при­пре­ме и штам­па­ња у тира­жу од 500 при­ме­ра­ка на око 100 стра­на фор­ма­та А5 са пла­сти­фи­ци­ра­ним кори­ца­ма у боји. У слу­ча­ју да има више ауто­ра број стра­на биће пове­ћан. При­ре­ђи­ва­чи­ма оста­је 100 при­ме­ра­ка за пре­зен­то­ва­ње алма­на­ха, а сва­ко од ауто­ра доби­ја про­пор­ци­о­на­лан број од пре­о­ста­лих 400 при­ме­ра­ка. Ауто­ри ван Срби­је нак­над­но сно­се тро­шко­ве поштарине.

Ујед­но се пози­ва­ју илу­стра­то­ри и кари­ка­ту­ри­сти да се при­кљу­че илу­стро­ва­њу алма­на­ха, а њима ће при­па­сти део тира­жа пред­ви­ђен за пре­зен­то­ва­ње. Илу­стра­ци­је и кари­ка­ту­ре би било пожељ­но да буду нео­бо­је­не ради јасни­је штам­пе у црно-белој техници.

Ауто­ри који буду уче­ство­ва­ли у изда­ва­њу овог алма­на­ха афо­ри­сти­ча­ра могу у свом месту живље­ња у сарад­њи са локал­ним орга­ни­за­ци­ја­ма и дру­гим засту­пље­ним ауто­ри­ма орга­ни­зо­ва­ти њего­ву про­мо­ци­ју, а Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ ће заин­те­ре­со­ва­ним орга­ни­за­ци­ја­ма посла­ти зва­ни­чан допис.

Упла­те пар­ти­ци­па­ци­ја врши­ће се на жиро-рачун Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ који ће бити нак­над­но доста­вљен ода­бра­ним ауторима.

При­ре­ђи­ва­чи,
Вла­ди­ца Милен­ко­вић (КУА „Арти­ја“)
Горан Радо­са­вље­вић („Лига духовитих“)
Мио­драг Стошић

Обележавање Светског дана књиге и ауторских права

Обележен Светски дан књиге и ауторских права

У поне­де­љак, 23. апри­ла 2012. годи­не, у цен­тру Пара­ћи­на Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ је у сарад­њи са Тури­стич­ком орга­ни­за­ци­јом Пара­ћи­на обе­ле­жи­ла Свет­ски дан књи­ге и аутор­ских пра­ва изла­га­њем и про­да­јом аутор­ских књи­га чла­но­ва удружења.

Обележавање Светског дана књиге и ауторских права

Пред Пара­ћин­ци­ма су биле изло­же­не сле­де­ће књи­ге: збир­ка колум­ни и при­ча „Голе жене“ Алек­си­не Ђор­ђе­вић, афо­ри­зми „Доси­је ФенИКС“ Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа, пое­зи­ја „Мене“ Миле­не Дуло­вић и две књи­ге Биља­не Баба­нић, поет­ска „Со и ветар“ и књи­га за децу „Изне­на­ђен­це!“. Поред наве­де­них књи­га сво­је место је нашло и пар насло­ва у који­ма су уче­шће узе­ли чла­но­ви удру­же­ња пре њего­вог оснивања.

Ко је про­пу­стио при­ли­ку да дође до ових насло­ва моћи ће то да учи­ни у суве­нир­ни­ци Тури­стич­ке орга­ни­за­ци­је Пара­ћи­на или путем стра­ни­це Књи­жа­ра.

Дога­ђај је про­пра­ти­ла пара­ћин­ска теле­ви­зи­ја „Канал М“ при­ло­гом у сво­јој еми­си­ји „М поподне“.

Одлу­ка о обе­ле­жа­ва­њу Свет­ског дана књи­ге и аутор­ских пра­ва доне­та је на Гене­рал­ној кон­фе­рен­ци­ји УНЕ­СКО-а одр­жа­ној у Пари­зу 1995. године.

Вести РТВ „Канал М“ Параћин:

Дијалог Срдић-Срдић

Отворена изложба карикатура Слободана Срдића

Дијалог Срдић-Срдић

Дија­лог Срдић-Срдић (фото: Мили­во­је Илић)

У Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, у уто­рак 17. апри­ла 2012. годи­не у 19 часо­ва и ака­дем­ских 15 мину­та, отво­ре­на је ретро­спек­тив­на изло­жба кари­ка­ту­ра Сло­бо­да­на Срди­ћа из Сме­де­ре­ва, јед­ног од нај­про­дук­тив­ни­јих срп­ских кари­ка­ту­ри­ста који сво­јом кари­ка­ту­ром осли­ка­ва ствар­ност на себи свој­ствен начин већ пуне 54 године.

Посетиоци на отварању изложбе карикатура Слободана Срдића

Пред ско­ро 30 љуби­те­ља кари­ка­ту­ре, које није оме­ла нео­длуч­на киша, при­пре­ме за пра­ће­ње полу­фи­на­ле утак­ми­це Лиге шам­пи­о­на у фуд­ба­лу Бајерн-Реал Мадрид, „Днев­ни­ци“ наци­о­нал­них теле­ви­зи­ја и(ли), посеб­но, стра­нач­ке актив­но­сти у окви­ру избор­них кам­па­ња, изло­жбу је отво­рио Вла­ди­ца Милен­ко­вић, заступ­ник Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, који је у увод­ној речи нагла­сио да је изло­жба само наста­вак сарад­ње са Сло­бо­да­ном Срди­ћем чија је кари­ка­ту­ра „Спо­мен тра­ка“ била тема афо­ри­сти­ча­ри­ма на про­шло­го­ди­шњем рас­пи­са­ном кон­кур­су Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“ чиме је сама мани­фе­ста­ци­ја још више доби­ла на зна­ча­ју. На кра­ју је нај­а­вом: „Сло­бо­дан Срдић је ту пред вама, док смо сви ми у њего­вим кари­ка­ту­ра­ма!“, реч добио аутор изложбе.

Владица Миленковић и Слободан Срдић - отварање изложбе

Вла­ди­ца Милен­ко­вић и Сло­бо­дан Срдић

Срдић је у сво­јој речи поме­нуо свој живот­ни пут који му се укр­штао с Пара­ћи­ном више годи­на раде­ћи у „ком­шиј­ској“ Јаго­ди­ни и себе пред­ста­вио као кари­ка­ту­ри­сту који је рела­тив­но касно „открио“ кон­кур­се и фести­ва­ле, али упр­кос томе сти­гао да доби­је и неко­ли­ко пре­сти­жних награ­да. Том при­ли­ком пред­ста­вио је и сво­ју бога­то илу­стро­ва­ну моно­гра­фи­ју обја­вље­ну пово­дом 50 годи­на бавље­ња карикатуром.

О ути­сци­ма са изло­жбе нај­бо­ље гово­ре ведре и оне мање ведре кари­ка­ту­ре које су наву­кле осме­хе на лица посе­ти­ла­ца уз нерет­ко гла­сан смех, док се угод­но ћаска­ње са Срди­ћем подразумевало.

Изложба карикатура Слободана Срдића

Оправ­дан изо­ста­нак теле­ви­зиј­ских еки­па оку­пи­ра­них пред­и­збор­ним актив­но­сти­ма није поква­рио сли­ку ове по мно­го чему посеб­не изло­жбе. Напо­слет­ку и пла­ка­ти за нај­а­ву изло­жбе су дали свој скро­ман допри­нос „тапа­ци­ра­њу“ пара­ћин­ских огла­сних „печур­ки“.

Ретро­спек­тив­на изло­жба кари­ка­ту­ра Сло­бо­да­на Срди­ћа биће отво­ре­на до 23. апри­ла. Сасвим довољ­но вре­ме­на за спо­зна­ју кари­ка­ту­ра у себи и око себе.

Ина­че, ово је игром слу­ча­ја прва актив­ност коју је реа­ли­зо­ва­ла Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“, а у сарад­њи са Кул­тур­ним цен­тром Параћин.

Изглед каталога изложбе Слободана Срдића

Изглед ката­ло­га изло­жбе Сло­бо­да­на Срди­ћа (прва страна)

Изглед каталога изложбе Слободана Срдића

Изглед ката­ло­га изло­жбе Сло­бо­да­на Срди­ћа (дру­га страна)

Слободан Срдић

Изложба карикатура Слободана Срдића

Слободан СрдићКњи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ уз помоћ и подр­шку Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, орга­ни­зу­је ретро­спек­тив­ну изло­жбу кари­ка­ту­ра Сло­бо­да­на Срди­ћа. Отва­ра­ње изло­жбе је зака­за­но за 17. април 2012. годи­не у 19 часо­ва у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Параћин.

Увод из ката­ло­га изложбе:

Захва­љу­ју­ћи Кул­тур­ном цен­тру „Пара­ћин“, Књи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ у име Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“ има при­ли­ку да пред­ста­ви изло­жбу кари­ка­ту­ра нашег позна­тог кари­ка­ту­ри­сте из Сме­де­ре­ва Сло­бо­да­на Срди­ћа, сарад­ни­ка Жики­шон Бло­га и дуго­го­ди­шњег сарад­ни­ка елек­трон­ског часо­пи­са „Жики­шон“, који је уре­ђи­вао рано пре­ми­ну­ли пара­ћин­ски кари­ка­ту­ри­ста и сати­ри­чар Зоран Матић Мазос.

Баве­ћи се кари­ка­ту­ром више од пола века Срдић ука­зу­је на тур­бу­лент­на деша­ва­ња у дру­штву, кроз свој пре­по­зна­тљив кари­ка­ту­рал­ни кри­тич­ки израз, чине­ћи их безбол­ни­јим за малог чове­ка који је јунак-тра­ги­чар свих тих деша­ва­ња, а ујед­но и кари­ка­ту­ра. Да све то ради вео­ма успе­шно пока­зу­ју број­не награ­де, илу­стро­ва­не књи­ге и сарад­ња са мно­гим нови­на­ма и часо­пи­си­ма где су њего­ве кари­ка­ту­ре нашле сво­је заслу­же­но место.

Сати­рич­на позор­ни­ца „Жики­шон“ на рас­пи­са­ном кон­кур­су за сати­ру и хумор „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2011“, на тему „Живот – пре и после смр­ти“, има­ла је ту част да Срди­ће­ва кари­ка­ту­ра „Спо­мен тра­ка“ буде инспи­ра­ци­ја афо­ри­сти­ча­ри­ма за награ­ду посве­ће­ну Мазо­су. Кари­ка­ту­ру је нај­бо­ље опи­сао Екрем Мацић из Коњи­ца (БиХ): „Живот је покрет­на тра­ка. Ми смо на њој. Тап­ка­мо у мје­сту.“, коме је при­па­ла изло­жбе­но опре­мље­на наве­де­на карикатура.

Сло­бо­дан Срдић је ту пред нама, док смо сви ми у њего­вим карикатурама!

Вла­ди­ца Миленковић,
КУА „Арти­ја“ и СП „Жики­шон“

Позивница за изложбу карикатура Слободана Срдића

СЛОБОДАН СРДИЋ рођен је 1941. у Виро­ви­ти­ци. Основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју поха­ђао је у Сме­де­ре­ву, а Тех­но­ло­шки факул­тет завр­шио је у Бео­гра­ду. Про­фе­си­о­нал­но цео рад­ни век радио је као тех­но­лог у мно­гим пива­ра­ма и шеће­ра­на­ма. Живи у Смедереву.

Кари­ка­ту­ром се бави прак­тич­но од детињ­ства, тако да од прве кари­ка­ту­ре, у кон­ти­ну­и­те­ту од пре­ко 50 годи­на, обја­вио је више од 16.000 кари­ка­ту­ра. Кари­ка­ту­ре су му обја­вљи­ва­не у мно­гим нови­на­ма, часо­пи­си­ма и мага­зи­ни­ма, тако­ђе на ТВ, ради­ју (?!), а данас и у елек­трон­ским меди­ји­ма. Илу­стро­вао је више десе­ти­на књи­га, имао је десе­так само­стал­них и број­не колек­тив­не изло­жбе. Од мно­го­број­них награ­да и при­зна­ња издва­ја­ју се ПЈЕР за 2005, 2006, награ­да Јежа – Бра­ћа Орма­ји, Кла­со­во мај­стор­ско перо… Добит­ник је Све­то­сав­ске пове­ље у Сме­де­ре­ву за 2008. Пово­дом јуби­ле­ја – 50 годи­на бавље­ња кари­ка­ту­ром 2008. при­ре­дио је вели­ку ретро­спек­тив­ну изло­жбу и обја­вио је једин­стве­ну моно­гра­фи­ју кари­ка­ту­ра. Фести­ва­ле је открио рела­тив­но касно (а и они њега) и данас је при­су­тан на број­ним дома­ћим и ино-фести­ва­ли­ма кари­ка­ту­ре као уче­сник или члан жириja. 

КУА АРТИЈА

Основано удружење Књижевно-уметничка асоцијација „Артија“

КУА АРТИЈАКњи­жев­но-умет­нич­ка асо­ци­ја­ци­ја „Арти­ја“ je осно­ва­на 29. фебру­а­ра 2012. годи­не у Пара­ћи­ну, као невла­ди­но и непро­фит­но удру­же­ње које се бави оства­ри­ва­њем циље­ва у обла­сти књи­жев­но­сти, умет­но­сти и кул­ту­ре и делу­је на тери­то­ри­ји Репу­бли­ке Србије.

Удру­же­ње је наста­ло по прво­бит­ној иде­ји пара­ћин­ског сати­ри­ча­ра и песни­ка Вла­ди­це Милен­ко­ви­ћа коју је отпо­чео са реа­ли­за­ци­јом 2006. годи­не покре­та­њем веб сај­та Артија.нет – елек­трон­ски запис писа­не и визу­ел­не умет­но­сти. Поред ини­ци­ја­то­ра иде­је осни­ва­чи удру­же­ња су штам­пар Србо­љуб Жив­ко­вић и музич­ки умет­ник Вла­дан Јова­но­вић, обо­ји­ца из Пара­ћи­на. За пред­сед­ни­ка Удру­же­ња иза­бран је Вла­ди­ца Миленковић.

Више о удру­же­њу и циље­ви­ма на стра­ни­ци О КУА Арти­ја.