Архиве категорија: Важно

„Од немила до нетрага“ – збирка сатиричних радова Милоја Вељовића

Послед­ња књи­га у 2017. годи­ни у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, 21. у Библи­о­те­ци Арти­ја, пред­ста­вља збир­ку сати­рич­них радо­ва Мило­ја Вељо­ви­ћа „Од неми­ла до нетрага“.

Књи­га „Од неми­ла до нетра­га“ састо­ји се из пет цели­на: афо­ри­зми „Ћућо­ре­ње“, „При­прем­ни реч­ник за ЕУ“, пита­ли­це  „Џан­гри­за­ње“, пое­зи­ја „Лапр­да­ње“ и анег­до­те „Зано­ве­та­ње“.

Рецен­зент књи­ге Срба Павло­вић је под насло­вом „Рође­ни смо да буде­мо људи“ о овој књи­зи записао:

Што је човек на одго­вор­ни­јем задат­ку, одго­вор­ност се про­пор­ци­о­нал­но тежи­ни задат­ка пове­ћа­ва и уви­ше­стру­чу­је. У таквим ситу­а­ци­ја­ма иску­ство мно­го не пома­же. То се, и те како, и код нај­вич­ни­јих људи у сво­јој стру­ци, да уочи­ти… А бити на задат­ку када тре­ба вред­но­ва­ти нечи­је умет­нич­ко-ства­ра­лач­ке доме­те, посеб­но је осе­тљив и дели­ка­тан посао. Ни нај­ве­ћи књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и тео­ре­ти­ча­ри нема­ју ту моћ да про­ник­ну у дуби­ну мисли јед­ног ства­ра­о­ца. У кон­крет­ном слу­ча­ју и само умет­ни­ко­во име „опте­ре­ћу­је“ и обавезује.

Мило­је Вељо­вић као књи­жев­ник, пре­вас­ход­но песник, тај респект, сва­ка­ко, заслу­жу­је и, из дана у дан, све више и више дока­зу­је… Опус од десе­ти­ну књи­га пое­зи­је за песни­ка, сада већ сред­ње гене­ра­ци­је, није мало. Тим пре, уко­ли­ко том кван­ти­те­ту, дода­мо и неи­зо­став­ни ква­ли­тет. Узгред поме­ни­мо и мно­га дру­га ства­ра­о­че­ва инте­ре­со­ва­ња, а нај­за­па­же­ни­ја је сати­ра, којом је на нај­фи­ни­ји начин про­же­та и сва­ка њего­ва песма. Њего­ва сати­рич­ност (читај пра­вич­ност) потвр­ђу­је се, и овом, ово­га пута, дво­жан­ров­ском књи­гом, поезија-афоризам.

Вељо­вић је већ од првих, раних сти­хо­ва иза­брао свој песнич­ки пра­вац и уко­ло­то­чио се у ста­ром добром, веко­ви­ма потвр­ђе­ном сти­лу. Дакле, није лутао врте­ћи се и тра­же­ћи себе у неким новим прав­ци­ма, арче­ћи свој, дра­го­це­ни мла­да­лач­ки песнич­ки набој.

Кла­сич­на пое­зи­ја има сво­је зако­не, а то је реал­ност и објек­тв­ност, чак и кад је жесто­ко про­тка­на мета­фо­ром и дру­гим књи­жев­ним укра­си­ма. Баш као и мате­ма­ти­ка, која је Вељо­ви­ћу егзи­стен­ци­о­нал­но зани­ма­ње. Вељо­вић сво­јом убо­ји­том сати­рич­ном жао­ком, снај­пер­ском пре­ци­зно­шћу, и кроз песму и кроз афо­ри­зам, сто­про­цен­то пога­ђа до сада мно­ге нео­бо­ри­ве циље­ве. Пра­ви је борац, како некад рече наш позна­ти афо­ри­сти­чар Вук Гли­го­ри­је­вић, „Кри­во­дрин­ске диви­зи­је“… Олич­је сво­га рога­тич­ког и више­град­ског краја.

О Мило­ју Вељо­ви­ћу писа­ли су и гово­ри­ли мно­ги позна­ти књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и тео­е­ти­ча­ри, али и број­ни при­ја­те­љи и коле­ге. Тако Дејан Симе­у­но­вић у јед­ној сво­јој песми посве­ће­ну свом при­ја­те­љу каже: „Мило­је, песник на путу у непро­ла­зно, изма­гли­цу живо­та растаче…“

Још увек под пре­си­јом рато­ва и дру­гих број­них неда­ћа, разу­мљи­во је што код Вељо­ви­ћа пре­о­вла­да­ва­ју наци­о­нал­не теме. Ево неко­ли­ко цита­та из песа­ма обја­вље­них у рани­је изда­тим збиркама:

Ноћас ми се раз­от­кри гробница;
мога бра­та, уја­ка и стрица.
Сви ме моле да не цви­лим зором –
да се надам бла­го­ста­њу скором.
(Из песме: „Годи­шњи­ца туге“)

Још један без­дан пред нама свану
и дрм­ну шамар „боље­му сутра“,
над­ја­ча жуд­њу за новим жаром –
пиштаљ­ком, глу­вом, одсви­ра крај.
(Из песме: „Раста­нак“)

У тре­ну­ци­ма када је пре­ти­ло да кло­не­мо духом, наш песник је и „из грла и гру­ди патри­јар­ха Павла знао да пропева“:

Срби, бра­ћо подиг­ни­мо главе,
Нек пра­шта­ње наше зло­ће буди –
Патри­јарх је Павле нама реко:
„Рође­ни смо да буде­мо људи“!…
(Из песме „Пра­шта­ње грехова“)

У овој књи­зи су само њего­ве сати­рич­не песме. У њима се може наћи: туга, радост, гор­дост, чисто­ћа духа, пле­ме­ни­тост, духов­ност, правичност…

Тако Мило­је каже:

Синоћ сам се пре­јео ко никo
Пра­во ми се отво­ри­ше дизне
Оду­шак сам самом себи дао —
Душа чед­на, а годи­не кризне!
(Из песме „Тере­вен­ка“)

Или:

Дав­но си ми гово­ри­ла мајко
Мили сине, лепо се обуци.
Иза­бе­ри што ником не смета —
Око нас су вуци и хајдуци!
(Из песме „Дав­но си ми гово­ри­ла мајко“)

Мно­го је тема и диле­ма, пита­ња и одго­во­ра, нерет­ко јада и чеме­ра, чине спек­тар њего­вог ства­ра­ла­штва пуног сум­ње и радо­зна­ло­сти, као и једа и поша­ли­ца, често упо­ред­них, на свој и рачун дру­гих у широ­ком спек­тру њего­ве сати­ре. Ова књи­га ће све то потвр­ди­ти и уве­ри­ти њене чита­о­це да је хумор лек за све.

Ево неко­ли­ко њего­вих афоризама:

– Нико ми не може рећи да сам срп­ски наци­о­на­ли­ста. Цело­га живо­та циганчим!

– Нова власт нам је отво­ри­ла очи. Виде­ли смо сво­га Бога!

– Са женом сам пре­шао на Ви: вињак, виски, вино…

На кра­ју, захва­ли­мо нашем песни­ку и сати­ри­ча­ру на овој посве лепој и читљи­вој књи­зи и поже­ли­мо му да нам у сво­јим наред­ним насло­ви­ма про­јек­ту­је све ведри­ја и опти­ми­стич­ни­ја певања.

Срба Павло­вић


Још неко­ли­ко афо­ри­за­ма који су се нашли у овој књизи:

– Постао сам вели­ки вер­ник. Сањам Спасовдан!

– Мно­ги про­све­та­ри и овог лета били су на струч­ном уса­вр­ша­ва­њу. Бра­ли су јагоде!

– Мој нов­ча­ник и ја смо у рас­ко­ра­ку. Он све тањи, а ја дебљи!

– И гла­ву сам конач­но почео кори­сти­ти. Зарио сам је у песак!

– Све више кон­три­ра­мо Јапан­ци­ма. Земља смо зала­зе­ћег сунца!

– Нала­зи­мо се у зача­ра­ном кру­гу. Нема­мо више шта заокружити!?

– Што се тиче сек­са има­мо нове визи­је. Про­ме­ни­ла нам се власт!

Јед­на од песа­ма која је обја­вље­на у књи­зи је и песма „Заблу­де“, прво­на­гра­ђе­на песма на кон­кур­су сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2015“.

„Од неми­ла до нетра­га“ је укуп­но осма књи­га Мило­ја Вељо­ви­ћа, којој је прет­хо­ди­ло шест збир­ки пое­зи­је и јед­на збир­ка афоризама.

„Јустицијо, дигни главу“ – роман првенац Павице Вељовић у Библиотеци Артија

Роман прве­нац Пави­це Вељо­вић „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ обја­вљен је у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ у еди­ци­ји „Про­за­ик“, а одмах по обја­вљи­ва­њу биће пред­ста­вљен 29. јуна у Бео­гра­ду у Библи­о­те­ци „Милу­тин Бојић“.

Пави­ца се након књи­ге афо­ри­за­ма „Сизи­фе, про­ме­ни руку“, тако­ђе у изда­њу „Арти­је“, одлу­чи­ла за дужу фор­му књи­жев­ног ства­ра­ла­штва којом није зао­би­шла ни хумор ни сати­ру, што је кра­си­ло њено доса­да­шње стваралаштво.

Рецен­зен­ти књи­ге „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ су већ позна­та име­на из све­та књи­жев­но­сти Бран­ки­ца Дамја­но­вић, Мио­драг Сто­шић и Миле­на Миња Дрн­дар, а увод­ну реч су има­ле књи­жев­ни­ца и нови­нар­ка Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић и нови­нар­ка Зор­ка Бако­вић. Део књи­ге чине и ути­сци и пре­по­ру­ке од стра­не писа­ца, кул­тур­них рад­ни­ка и чита­ла­ца који пра­те Пави­чи­но ства­ра­ла­штво још од књи­ге „Сизи­фе, про­ме­ни руку“ из 2014. године.

Илу­стра­ци­ја на кори­ца­ма, које је дизај­ни­рао Васа Мла­де­но­вић, умет­нич­ко дело je Риман­та­са Ради­ша­у­ска­са, литван­ског сликара.

Пред Вама није књи­га већ одго­во­ри. Јасна мета­фо­ра, као све­док огро­мног уме­ћа писца да све­до­чи о вре­ме­ну, дога­ђа­ји­ма и људи­ма из угла свих тх осве­шће­них лич­ност од којих се неке упор­но сва­ђа­ју, неке подр­жа­ва­ју, а све оне хрле ка истом циљу и ули­ва­ју се у једи­ни вре­дан и питак живот­ни извор.

Уз редо­ве који су пред Вама сме­ја­ће­те се, пла­кат, раз­ми­шљат и дивит се хра­брост јед­не жене да из себе, ист­но­љу­би­ве и све­ви­де­ће, пуст брит­ку мисао да каже оно што мно­ги мисле али ћуте. Откри­ће­те и соп­стве­ну храброст.

Након чита­ња ове књи­ге, схва­тла сам да су крај и поче­так јед­на те иста тач­ка. Нева­жно је којим редом испи­су­је­мо стра­ни­це свог живо­та, важно је шта нас води.

Јеле­на Милен­ко­вић Младеновић
(нови­нар­ка и књижевница, 
аутор­ка рома­на „Не веруј речима“)


Њен роман упо­зо­ра­ва на етич­ку вред­ност пра­ва и пра­вич­ност, уоп­ште, јер зашто њена Јуст­ци­ја не диже гла­ву? Шта би виде­ла када би ски­ну­ла повез? Морал­ни суно­врат и нака­зност вред­но­сног систе­ма живље­ња. Њеној Јуст­ци­ји су гла­ву ста­ви­ли у гипс, она не дише и Пави­ца јој сва­ком сво­јом опту­жу­ју­ћом рече­ни­цом о све­ту у којем живи, одва­љу­је део гип­са­ног окло­па да би јој, на кра­ју, дала да удах­не опо­ри ваздух. Пред­го­вор завр­ша­вам Пави­чи­ним питањем:

„Боже, јесам ли ја сада мртва? Ниси. Од данас си, уства­ри, бесмрт­на. Одла­зиш у веч­ност. Живела!”

Овај роман иде тамо, у бесмртност.

Зор­ка Баковић
(нови­нар, уред­ник и води­тељ РТ Војводине)

Ова књи­га можда је послед­ња одбра­на прав­де у вре­ме­ну када је прав­да у роп­цу; ова књи­га, међу­тим, више је од тога. Одбра­на је ово жене, оне која је „обу­кла ту „мушку кошу­љу да оја­ча, да се сакри­је, да осна­жи веру у људе. Оде­ну­ла се у мушко да би сацу­ва­ла жену у себи”, како пит­ко и мета­фо­рич­но пише Пави­ца Вељо­вић. Ова књи­га одбра­на је и поро­ди­це, куће, окућ­ни­це, земље; земље као држа­ве и земље која нас хра­ни. Чита­ју­ци ово дело не могу да се отмем ути­ску да сам босо­но­га у бра­зди и да сто­па­лом затр­па­вам семе које Пави­ца у њу баца. Семе је то божан­ске искре у сва­ком од нас. Не оду­ста­је она чак и кад прав­да спа­ва, ома­мље­на удар­ци­ма баха­то­сти. Под­се­ћа нас Пави­ца, док бри­ше зној са чела, у пре­да­ху изме­ђу рађа­ња и ора­ња: „Жао ми је људи који нема­ју у себи пози­тив­не ноте зиво­та. Жао ми их је, јер носе там­не тере­те сво­јих мисли, осе­ћа­ња и пра­зни­на. Жао ми је и оних који ни из чега не уме­ју да изву­ку пози­тив­ну мисао или дело…” …

Јасно је, ово је књи­га о вери. Вери у себе, дру­ге људе, вери у Бога Једи­но­га јер „Бог је лекар”, нена­мер­но изли­ва из срца Пави­чи­на олов­ка. И сто­га, ма како прав­да била про­бо­де­на шиљ­ком зла, за њу још има наде. За њу увек има наде јер на кра­ју, а тај крај који је поче­так све­га, увек дође, сви­ма без разли­ке, и тре­ба се суо­чи­ти са Њим. Крај књи­ге оста­вља без даха, јер се глав­на јуна­ки­ња сре­ће са Богом, лицем у лице, и доби­ја награ­ду коју није тра­жи­ла, којој се није нада­ла јер она је „само живе­ла овај живот нај­бо­ље што је могла”. Само то. А то је довољ­но. Јер, кад маске спад­ну, кад се пред­ста­ва завр­ши, заве­са спу­сти, глу­ма пре­ста­не, оно смо што јесмо. Пави­ца Вељо­вић је овим делом усхи­ти­ла чита­о­ца. Њена јуна­ки­ња, запра­во само њен тумач на сце­ни, Богу је мила јер је сво­јим живо­том на земљи заду­жи­ла небо, са свим њего­вим даро­ви­ма. Више од књи­ге нисмо могли доби­ти него да суза­ма које се сли­ва­ју низ лице, спе­ре­мо и соп­стве­не заблу­де и погре­шке и вра­ти­мо се на Пут прав­де, оне исте која, ево и сада, поди­же гла­ву. Прав­да (ни)је мртва. Живе­ла Прав­да. Бог је лекар!

Бран­ки­ца Дамјановић
(дуго­го­ди­шња нови­нар­ка, писац,
аутор­ка пет књи­жев­них дела, јога-инструктор)


Оно што пред­ста­вља књи­га „Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву” ја бих пре све­га назвао сати­ром сно­ви­ђе­ња или ако сте мање роман­тич­ни – над­ре­ал­ним сати­рич­ним рома­ном са био­граф­ским нагла­ском на сво­јој земљи. Док чита­те, не оче­куј­те кла­сич­не јуна­ке. Не оче­куј­те ни лине­ар­ну нара­ци­ју. Иако ово дело гово­ри о поди­за­њу гла­ве, овде кла­сич­не књи­жев­не гла­ве неће­те наћи. Дело се састо­ји од фраг­ме­на­та који, само наи­зглед непо­ве­за­но, пра­те ста­ње у јед­ној земљи гле­да­но из угла жене.

Мотив жене је при­су­тан у књи­зи од почет­ка. Та жена је бун­тов­на, жељ­на про­ме­не, побе­де, али она и даље оста­је жена. Спрем­на за бор­бу, али и пошто­ва­ње. Она се нао­ру­жа­ва љуба­вљу „јер чиме се нао­ру­жа­ваш, тиме ће те и напасти”.

Оно што је вео­ма дру­га­чи­је у овој књи­зи је есте­ти­ка при­по­ве­да­ња. Један фраг­мент делу­је као кла­сич­на сати­ра, дру­ги као црти­ца из ауто­би­о­гра­фи­је, а у тре­ћем се на јед­ном мета­фи­зич­ком нивоу кому­ни­ци­ра са Богом и соп­стве­ним Егом. Посеб­но је дир­љи­ва гла­ва у којем аутор­ка при­ча са пра­зном поли­цом за књи­ге. То по сво­јој топли­ни али и књи­жев­ном вока­бу­ла­ру под­се­ћа на „Малог прин­ца” и раз­го­вор са ружом.

Чита­ва књи­га посе­ду­је атмо­сфе­ру вој­во­ђан­ске варо­ши­це коју аутор­ка назо­ва Паро­хи­јом. Она је Срби­ја у малом. Иако мала, посе­ду­је све бит­не еле­мен­те држа­ве – уса­мље­не инди­ви­ду­ал­це, Бит­не Фаце које их угње­та­ва­ју сво­јом ала­вом поли­ти­ком и кул­ту­ру на апа­ра­ти­ма. Нажа­лост, на покер апа­ра­ти­ма. Упра­во тај вој­во­ђан­ско-паор­ски, постре­во­лу­ци­нар­ни шмек под­се­ћа на фил­мо­ве попут „Биће ско­ро про­паст све­та” или можда на „Дору­чак са ђаво­лом” вели­ког Мике Анти­ћа. А кад се томе дода про­ниц­љи­ви дух и два прста апсур­да ето новог Кра­ља Иби­ја. Тач­ни­је краљице.

Мио­драг Стошић
(књи­жев­ник)


Ово је пре све­га књи­га о исти­ни. И зеља да се та исти­на изне­се све­ту, да одјек­не, да је сви чују. О прав­ди за коју се бори. О пото­ну­ћи­ма и изра­ња­њу. Буђе­њу након дугог сна. О рели­ги­ји са којом се живи кроз сва­код­не­ви­цу, оно што чини живот у малим кора­ци­ма, као и однос пре­ма целом све­ту. У њој се ствар­ни лико­ви пре­пли­ћу са изми­шље­ним у мета­фо­ра­ма дру­штве­них, поли­тич­ких и сасвим јед­но­став­них днев­них дога­ђа­ја. Књи­га оби­лу­је дело­ви­ма и рече­ни­ца­ма које комот­но могу ста­ја­ти и сами за себе, крат­ки, брит­ки, са поен­том, што може да зачу­ди само оне који не зна­ју да је редо­ве писа­ла афо­ри­сти­чар­ка. Упра­во од њих, тих брит­ких мисли, крат­ких живот­них паса­жа, суштин­ских исти­на, бор­бе, и пре све­га иро­ни­је и хумо­ра који је при­су­тан од почет­ка до кра­ја, саста­вљен је ске­лет књи­ге око које је насла­га­но „месо” које га допу­њу­је. Иако је ово књи­га сада­шњо­сти у њој је с љуба­вљу утка­на и про­шлост, као шака сит­ног семе­на доби­је­ног од баке у шаци живо­та, а тако­ђе и отво­ре­на бор­ба за будућ­ност. Писа­на раз­и­гра­ним, бога­тим сти­лом, пара­док­сал­но пуним хумо­ра, озбиљ­но­сти, иро­ни­је, на момен­те и сар­ка­зма. У њој ври од љуба­ви, изра­же­не сасвим несва­ки­да­шње и нео­че­ки­ва­но, почев­ши од оне пре­ма деци, ком­ши­ја­ма, раз­них лико­ва који су про­ла­зи­ли живо­том, па до муже­ва, сада­шњих и бив­ших. Ово је књи­га о про­бра­жа­ва­њу неу­глед­ног у лепо­ту и сла­бо­сти у сна­гу. О помо­ћи да се у томе успе. О рав­но­те­жи. О сапли­та­њу, поште­њу и уста­ја­њу. О детињ­ству и одра­ста­њу, и људи­ма важним на том путу. Ово је књи­га о коре­ни­ма карак­те­ра и дете­ту у коме искре­ност није ника­да одра­сла. Ово је књи­га коју када про­чи­та­те писцу види­те очи.

Миље­на Миња Дрндар
(књи­жев­ни­ца, аутор­ка романа
„Два и два су пет” и „Вага за нетач­но мерење”)


„Јусти­ци­јо, диг­ни гла­ву“ је 20. књи­га Библи­о­те­ке Артија.

Друга књига ретроспективе Жикишоновог конкурса

„Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“ је дру­га књи­га награ­ђе­них и запа­же­них радо­ва са кон­кур­са посве­ће­ном Живо­ји­ну Павло­ви­ћу Жики­шо­ну, у изда­њу Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“.

Књи­га „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“, 19. по реду у Библи­о­те­ци Арти­ја, као и прет­ход­ни збор­ник поред нај­бо­љих радо­ва са кон­кур­са садр­жи крат­ке освр­те на одр­жа­не Фести­ва­ле сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон“ у годи­на­ма које обу­хва­та књига.

У овом збор­ни­ку је обја­вљен 131 афо­ри­зам 37 ауто­ра, 14 при­ча 13 ауто­ра и 7 песа­ма 6 ауто­ра, а засту­пље­но је укуп­но 46 ауто­ра из Срби­је, Хрват­ске, Црне Горе, Босне и Хер­це­го­ви­не, Маке­до­ни­је и Сло­ве­ни­је, или украт­ко, из целе бив­ше Југо­сла­ви­је. Поред њих, ту си и три ауто­ра кари­ка­ту­ра које су биле тема за афо­ри­зам за спе­ци­јал­ну награ­ду „Зоран Матић Мазос“: Живо­јин Павло­вић Жики­шон, Зоран Матић Мазос и Нико­ла Оташ, који је нажа­лост у међу­вре­ме­ну преминуо.

Спи­сак ауто­ра афо­ри­за­ма, песа­ма и при­ча по азбуч­ном реду:

Андре­јић, Дејан (Кру­ше­вац)
Антић, Алек­сан­дар (Ниш)
Вељо­вић, Мило­је (Бео­град)
Вељо­вић, Пави­ца (Сур­чин)
Вла­хо­вић, Вла­ди­слав (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Вушко­вић, Нико­ла (Леско­вац)
Гаври­ло­вић, Жив­ко (Рум­ска, Шабац)
Гај­да­ше­вић, Весе­лин Шљар­ков (Феке­тић)
Гата­ли­ца, Горан (Загреб / Хрватска)
Гаћи­на, Иван (Задар / Хрватска)
Динић, Вла­дан (Пара­ћин)
Доде­ро­вић, Зоран (Нови Сад)
Ђако­но­вић, Пре­драг (Пан­че­во)
Ђор­ђи­јо­ски, Миле (Дел­че­во / Македонија)
Ђуза, Жив­ко (Подра­шни­ца, Мрко­њић Град / Р. Срп­ска, БиХ)
Жуњић, Дар­ко Батан (Под­го­ри­ца / Црна Гора)
Јова­но­вић, Зоран М. (Леско­вац)
Колак, Дра­ган (Тител)
Косо­вић, Вишња (Хер­цег-Нови / Црна Гора)
Коста­ди­нов, Бра­ти­слав (Кру­ше­вац)
Кри­шан, Игор (Зре­ња­нин)
Кујун­џић, Јеле­на (Мајур, Шабац)
Лаза­ре­вић, Мио­драг (Пожа­ре­вац)
Љуби­чић, Чедо­мир (Бео­град)
Мар­ко­вић, Жељ­ко (Чачак)
Мај­хе­нич, Изток (Љубља­на / Словенија)
Мак­сић, Сла­ви­ца (Бео­град)
Мате­јић, Дра­ган (Кру­ше­вац)
Мацић, Екрем (Коњиц / БиХ)
Мијај­ло­вић, Душан Адски (Ниш)
Мили­ће­вић, Весе­лин (Врбас)
Миљ­ко­вић, Мар­ко (Кра­гу­је­вац)
Несто­ро­вић, Нинус (Нови Сад)
Нико­лић, Бојан (Јаго­ди­на)
Павло­вић, Миро­слав (Крње­во)
Про­да­но­вић, Жив­ко (Загреб / Хрватска)
Пушка­рић, Миле (Зре­ња­нин)
Радо­са­вље­вић, Горан (Бео­град)
Рашу­ла, Пре­драг Н. (Брч­ко / Брч­ко Дистрикт, БиХ – Срем­ска Митровица)
Ристић, Дејан (Кру­ше­вац)
Сре­да­но­вић, Миро­слав (Бео­град)
Стр­ни­ша, Емил (Сплит / Хрватска)
Ћур­чин, Вито­мир (Зре­ња­нин)
Фил­чев­ски, Ристо (Стру­ми­ца / Македонија)
Хали­ло­вић, Абду­рах­ман Ахил (Рије­ка / Хрватска)
Шар­че­вић, Сте­ван (Субо­ти­ца)

При­ре­ђи­вач и уред­ник и ове дру­ге ретро­спек­ти­ве Жики­шо­но­вог кон­кур­са је Вла­ди­ца Милен­ко­вић, сати­ри­чар и уред­ник „Сати­рич­не позор­ни­це Жикишон“.

Инфор­ма­ци­је о про­да­ји и наруџ­би­ни књи­ге могу се доби­ти путем елек­трон­ске адре­се: artija.kua@gmail.com.

Књига српског афоризма „Један за све“

„Један за све“ је назив књи­ге срп­ског афо­ри­зма која садр­жи афо­ри­зме и мисли 500 ауто­ра по избо­ру при­ре­ђи­ва­ча Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа, афо­ри­сти­ча­ра из Бео­гра­да. Књи­га је обја­вље­на у авгу­сту 2016. годи­не као 18. књи­га Библи­о­те­ке Артија.

Књи­га „Један за све“ садр­жи већи­ном афо­ри­зме ауто­ра савре­ме­ног срп­ског афо­ри­зма, а међу њима и оних који то још нису ове­ко­ве­чи­ли књи­гом или никад неће, већ то што пишу пла­си­ра­ју путем интер­не­та, тј. дру­штве­них мре­жа. Поред тога, књи­га је обо­га­ће­на и мисли­ма које при­па­да­ју позна­тим књи­жев­ни­ци­ма, који по вока­ци­ји нису били сати­ри­ча­ри или афо­ри­сти­ча­ри, и дру­гим лич­но­сти­ма, као што су: Миро­слав Мика Антић, Иво Андрић, Мати­ја Бећ­ко­вић, Нико­лај Вели­ми­ро­вић, Ста­ни­слав Вина­вер, Јован Дучић, Добри­ца Ерић, Вла­де­та Јеро­тић, Јован Јова­но­вић Змај, Момо Капор, Вук Кара­џић, Дани­ло Киш, Сима Милу­ти­но­вић Сарај­ли­ја, Бран­ко Миљ­ко­вић, Рас­т­ко Нема­њић (Све­ти Сава), Доси­теј Обра­до­вић, Бори­слав Пекић, Петар Петро­вић Његош, Јован Попо­вић Сте­ри­ја, Љуби­во­је Ршу­мо­вић, Мех­мед Меша Сели­мо­вић, Сте­ван Сре­мац, Гој­ко Стој­че­вић (Патри­јарх срп­ски Павле), Нико­ла Тесла, Милош Црњан­ски, Тадеј Штр­бу­ло­вић (Отац Тадеј) и дру­ги. А ту су и неза­о­би­ла­зни: Бра­ни­слав Нушић, Петар Кочић, Јован Хаџи-Костић, Душко Радо­вић, Вла­ди­мир Була­то­вић Виб, Дра­ги­ша Кашиковић,..

Ина­че, као што се може при­ме­ти­ти по име­ни­ма, књи­га није дефи­ни­са­на само по наци­о­нал­ној при­пад­но­сти, већ и по гео­граф­ској, јер су засту­пље­ни и ауто­ри који су ства­ра­ли у Срби­ји, али било је и слу­ча­је­ва да су неки од ауто­ра сами хте­ли да буду део ове књи­ге као при­пад­ни­ци дру­гих народа.

Прва и до сада једи­на про­мо­ци­ја књи­ге „Један за све“ одр­жа­на је 17. сеп­тем­бра 2016. годи­не, у кући Ђуре Јак­ши­ћа у Београду.

Афо­ри­сти­чар Срба Павло­вић је о овој књи­зи пово­дом про­мо­ци­је записао:

„Гора­но­ва књи­га, која је упра­во пред нама, није оно што се, тек само на први поглед хва­та – обич­на збир­ка са сто­ти­нак стра­ни­ца. Дебљи­на књи­ге у ова­квим слу­ча­је­ви­ма није пре­суд­на… Није про­блем ни про­сеч­ном чита­о­цу, да већ овлаш листа­њем види да се ради о озбиљ­ном књи­жев­ном поду­хва­ту… На кра­ју, у рези­меу рецен­зи­је о јед­ној, тако­ђе, на око малој књи­зи, про­фе­сор др Жар­ко Тре­бје­ша­нин гово­ре­ћи о само јед­ном афо­ри­зму закљу­чу­је како је то квин­те­сен­ци­ја томо­ва књи­га и обим­них антро­по­ло­шких и соци­јал­ноп­си­хо­ло­шких сту­ди­ја… Гора­но­ва књи­га, Један за све, са поје­ди­ним афо­ри­змом, чини све­о­бу­хва­тан опус сва­ког од пет сто­ти­на овде засту­пље­них ауто­ра, у чему нала­зим спе­гу са резо­ни­ма про­фе­со­ра Тре­бје­ша­ни­на… Ако бисмо гле­да­ли по бро­ју афо­ри­за­ма (500), књи­га пред­ста­вља јако озбиљ­ну и обим­ну збир­ку. По кри­те­ри­ју­му при­ре­ђи­ва­ча и ква­ли­те­ту ода­бра­них афо­ри­за­ма, рађе­на је апсо­лут­но пре­ма анто­ло­гиј­ским мери­ли­ма. Међу­тим, по бро­ју засту­пље­них ауто­ра (500), вид­но је да се ради о Пано­ра­ми срп­ског афо­ри­зма… Поред ове три књи­ге у јед­ној, додао бих и четвр­ту, а то је понај­пре Реги­стар име­на и пре­зи­ме­на ауто­ра срп­ског афо­ри­зма. Дакле, ради се нај­ма­ње о чети­ри књи­ге у јед­ној – а то је квин­те­сен­ци­ја томо­ва књи­га и обим­них антро­по­ло­шких и соци­јал­ноп­си­хо­ло­шких студија.

О Гора­ну као при­ре­ђи­ва­чу, нема потре­бе мно­го гово­ри­ти, а они који нису има­ли сре­ће да га упо­зна­ју, лепа при­ли­ка да га виде и чују њего­ву живу умет­нич­ку реч… да раз­ме­не по коју… да се сли­ка­ју, што да не. Додај­мо још и ово: Горан је, поред књи­ге која је пред нама, и сво­је две обим­не књи­ге афо­ри­за­ма, сти­гао да, као први човек Лиге духо­ви­тих, при­ре­ди, годи­на за годи­ном, и три Алма­на­ха… И нека вас не изне­на­ди, ако на Пла­ка­ту овог Дома уско­ро буде­те про­чи­та­ли: Горан Радо­са­вље­вић, про­мо­ци­ја књи­ге Дечи­јих афо­ри­за­ма. Млад, а тако пло­дан, посеб­но на дру­штве­ном пла­ну – пра­ви отац савре­ме­ног срп­ског афоризма…“

Срба Павло­вић

О самом настан­ку књи­ге нај­бо­ље гово­ри пред­го­вор приређивача:

ЗА СВЕ

Када у Срби­ји започ­не­те раз­го­вор са неким кога не позна­је­те, прво ћете га пита­ти како је, па шта има, где се при том не мисли шта саго­вор­ник заи­ста има, већ шта се ради, где се при том не мисли шта саго­вор­ник заи­ста ради, већ шта се деша­ва, а што њега нај­ви­ше зани­ма. Он, или она, ће вам врло брзо откри­ти сва сво­ја инте­ре­со­ва­ња. Сле­де­ћи корак је пита­ње да ли можда зна оне које зна­те и ви. Ако ту про­на­ђе­те зајед­нич­ке при­ја­те­ље, на помо­лу је озбиљ­но при­ја­тељ­ство. Пита­ње о томе шта зна­те иде на кра­ју, или се уоп­ште не поста­вља, тј. то и није толи­ко бит­но, сем ако он, или она, не зна неког из врха вла­сти, па му зна­ње и није потреб­но. Тако се јед­ном мени деси­ло да се загла­вим у дру­гом кру­гу раз­го­во­ра са јед­ним коле­гом по перу након што сам га питао да ли зна моје при­ја­те­ље афо­ри­сти­ча­ре Мића Мамли­ћа и Бошка Марин­ко­ви­ћа. Било ми је тешко да дођем до пита­ња шта зна, кад њих не зна. Деша­ва­ло се и мени да не знам неког коле­гу, или неки добар афо­ри­зам, и да тако оста­нем осра­мо­ћен. Да ми се то више не би пона­вља­ло, решио сам да се уса­вр­шим у овој обла­сти јер афо­ри­зам заи­ста волим. То није била гаран­ци­ја да ћу успе­ти, али вре­де­ло је поку­ша­ти. Упра­во је то био мотор-покре­тач и за ову књи­гу. Мно­го сам нау­чио раде­ћи на њој, како о афо­ри­зму тако и о живо­ту уоп­ште, а пре свих од Мило­ва­на Или­ћа Мини­мак­са, Мила­на Бешти­ћа, Србе Павло­ви­ћа, Алек­сан­дра Баљ­ка… Сва­ка­ко, ове књи­ге не би било да ми у њеној реа­ли­за­ци­ји нису пома­га­ли Раде Јова­но­вић, Вита Тео­фи­ло­вић, Жељ­ко Мар­ко­вић, Јово Нико­лић, Пери­ца Јокић, Горан Мра­кић и Вла­ди­ца Милен­ко­вић. Књи­га пред­ста­вља захвал­ни­цу сви­ма њима. „Један за све” је књи­га срп­ског афо­ри­зма и није анто­ло­ги­ја, нити је анто­ло­гиј­ска, (ко сам ја да о томе судим) већ, по мом избо­ру, пред­ста­вља нај­бо­ље афо­ри­зме 500 нај­бо­љих ауто­ра. То није кона­чан број срп­ских афо­ри­сти­ча­ра. Ако живи­те, или дуже бора­ви­те у Срби­ји, чини­ће вам се да је сва­ки Србин у ства­ри афо­ри­сти­чар јер дру­га­чи­је неће­те моћи да обја­сни­те себи како су Срби опста­ли у свим тешким вре­ме­ни­ма у који­ма су живе­ли сем да су мора­ли бити окре­ну­ти хумо­ру и сати­ри. Гото­во да сви Срби пишу, или су изре­кли бар један афо­ри­зам. Тај број срп­ских афо­ри­сти­ча­ра је један од разло­га који може да потвр­ди да је срп­ски афо­ри­зам на тро­ну свет­ског афо­ри­зма. Ипак, вели­чи­на јед­ног наро­да се не мери бро­јем, као што се вели­чи­на чове­ка не мери ста­сом. Њего­ва мера је коли­чи­на инте­ли­ген­ци­је и врли­не које посе­ду­је. Забо­ра­ви­те број, обра­ти­те пажњу на садр­жај књи­ге и надам се да ћете спо­зна­ти вели­чи­ну срп­ског наро­да. На кра­ју, ако вам се избор афо­ри­за­ма не сви­ђа, као и сам кон­цепт један аутор – један афо­ри­зам, поку­шај­те да сами при­ре­ди­те јед­ну слич­ну књи­гу. Није тешко. Мени је тре­ба­ло шест годи­на. Можда ће вама тре­ба­ти мање? Ето, толи­ко од мене. Желим вам да ужи­ва­те сва­ки пут када се буде­те вра­ти­ли овој књизи.

Горан Радо­са­вље­вић

СПИСАК АУТОРА ПО АЗБУЧНОМ РЕДУ:

А
Ађан­ски Павле
Алек­сић Т. Горан
Андре­јић Дејан
Андрић Бора
Андрић Иво
Андрић Наташа
Анђел­ко­вић Славољуб
Анкић Славица
Антић Александар
Антић Бран­ко Гулит
Антић Мирјана
Антић Миро­слав Мика
Арсић Јован Јовче
Арсић Станислав
Б
Бајић Дане
Бајц Јован
Баљак Александар
Бан­дуљ Братислав
Бањац Маја
Баса­ло Миле
Белић Пуниша
Берић Миладин
Бећ­ко­вић Матија
Бецић Радојица
Беше­вић П. Стеван
Бештић Милан
Бзди­лик Стево
Бибин Милорад
Бије­лић Дивна
Бје­ко­вић Војко
Бла­го­је­вић Драган
Бла­жић Недиљко
Бла­жић Радоје
Бог­да­но­вић Бојан
Бог­да­но­вић Борислав
Бог­да­но­вић Зоран
Богић Бане
Божо­вић Гојко
Боји­чић Ради­во­је Лале
Бол­терс Миро­слав Мишел
Боро­ви­на Небојша
Боров­ни­ца Златомир
Бошко­вић Вукоман
Бра­ло­вић Љиљана
Буква Јасмина
Була­то­вић Вла­ди­мир Бучи
Була­то­вић Вла­ди­мир Виб
Бунар­џић Драган
Бутрић Милан
В
Васи­ље­вић Божидар
Васић Илија
Васић Славомир
Вели­ми­ро­вић Николај
Вељан­чић Љубиша
Вељин Јован Мокрински
Вељ­ко­вић Михаило
Вељо­вић Милоје
Вељо­вић Павица
Весе­ли­нов Илија
Весе­ли­но­вић Силвана
Вида­чић Драгутин
Вина­вер Станислав
Вите­зо­вић Милован
Вишњић Милан
Влај­ко­вић Милан
Вој­во­дић Душан Бирџа
Вој­во­дић Слободан
Воји­са­вље­вић Мио­драг Миша
Вржи­на Милован
Вуја­нић Михаило
Вујић Живко
Вуј­но­вић Милорад
Вујо­вић О. Љубомир
Вука­со­вић Милан
Вуко­ма­но­вић Боривоје
Вуле­тић Синиша
Вулић Драган
Вуче­тин Иван
Вуче­тић Ненад
Вуч­ко­вић Д. Животије
Г
Гаври­ло­вић Живко
Гаври­ло­вић Пре­драг Пеђа
Гај­да­ше­вић Веселин
Гајић Славко
Гаће­ша Горан
Гли­го­ри­је­вић Вук
Гли­шо­вић Живан
Гој­ко­вић Здравко
Гол­ман Веско
Грбо­вић Милко
Грги­че­вић Марко
Гру­јић Љуби­сав Груја
Гузи­на Ранко
Д
Дако­вић Огњен
Дамја­но­вић Ради­во­је Рале
Дам­ња­но­вић Игор Бра­ца Диб
Дан­гу­бић Ради­во­је Ратко
Дара­бош Синиша
Деве­так М. Александар
Ден­чић Весна
Ден­чић Живојин
Деспо­то­вић Милијан
Дими­три­је­вић Дејан Мита
Дими­три­је­вић Мирослав
Димов­ски Едвард
Дин­чић Срђан
Добро­са­вље­вић Александар
Доган­џић Ацо
Доде­ро­вић Зоран
Док­на Горан
Дра­ги­ће­вић Момчило
Дра­ми­ћа­нин Владимир
Дре­кић Далибор
Дуло­вић Мирко
Дучић Јован
Дучић Слободан
Ђ
Ђако­но­вић Предраг
Ђапо Мирјана
Ђер­го­вић Раде
Ђерић Митар Лаки
Ђокић Бра­ни­слав Кан
Ђокић В. Радиша
Ђор­ђе­вић Далибор
Ђор­ђе­вић Дејан
Ђор­ђе­вић Душан
Ђор­ђе­вић Мирослав
Ђуза Живко
Ђука­но­вић Миломир
Ђур­ђев Милош
Ђурић А. Светислав
Ђурич­ко­вић Милутин
Ђури­шић Владимир
Ђуро­вић Зоран
Е
Ерде­ља­нин Анђелко
Ерић Добрица
Ж
Жива­ди­но­вић Дра­ган Гиле
Жива­но­вић Милан
Жива­но­вић Слободан
Жив­ко­вић Зоран
Жив­ко­вић Млађан
Жив­ко­вић Ненад
Жив­ко­вић Никола
Жив­ко­вић Саша
Живо­ји­но­вић Мића
Жигић П. Мирко
Жикић Живан
Жикић Слободан
Жубор­ски Миљенко
Жугић Рамона
З
Забла­ћан­ски Анђелко
Закић Растко
Зече­вић Добривоје
И
Иван­ко­вић Горан
Ива­шта­нин Небојша
Ивић Драги
Илић Борислав
Илић Драган
Илић Љубомир
Илић Милан Маја
Илић Мило­ван Минимакс
Илић М. Нешко
Ј
Јаго­дић Радо­мир Рашо
Јако­вље­вић Младен
Јан­ко­вић А. Миливоје
Јан­ко­вић Никола
Јан­ко­вић Слободан
Јевре­мо­вић Иван
Јев­тић Ради­во­је Јенки
Јев­то­вић Милован
Јелен­ко­вић Душан
Јели­кић Бранко
Јере­мић Љубиша
Јеро­тић Владета
Јова­но­вић Бра­ни­слав Бане
Јова­но­вић Верољуб
Јова­но­вић Димитрије
Јова­но­вић Жики­ца Чичак
Јова­но­вић Жељ­ко Желе
Јова­но­вић Јован Змај
Јова­но­вић М. Зоран
Јова­но­вић Раде
Јова­но­вић Славица
Јова­но­вић Срђан
Јови­ће­вић Вла­ди­мир Јов
Јови­чић Саша Екс
Јозић Миливоје
Јојић Милена
Јокић Драгутин
Јокић Перица
Јок­си­мо­вић Лука Барбат
Јоцић Драгослав
Јоцић Мића
К
Канач­ки Јелена
Капор Момо
Кара­лић Драган
Кара­пе­тро­вић Данило
Кара­џић Вук
Кара­џић Нада
Каши­ко­вић Драгиша
Киш Данило
Кла­ни­ца Јадран
Кља­јић Горан
Кне­же­вић Божидар
Кне­же­вић Младомир
Кне­же­вић Радо­ва­но­вић Снежана
Кова­че­вић Р. Зоран
Кова­че­вић Павле
Којић Стеван
Кон­стан­ди­но­вић Н. Бранко
Копри­ви­ца Момчило
Косо­вић Рајко
Коста­ди­нов Братислав
Костић Зво­ни­мир Палански
Костић Селимир
Коцић Данило
Кочић Петар
Кра­гу­је­вић Јован
Кра­гу­љац Петар
Крај­шић Србо­слав Срба
Кри­шан Игор
Крстић Дејан Крле
Кујун­џић Јелена
Кулић Живко
Кури­џа Милан
Л
Лаза­ре­вић Г. Миле
Лаза­ре­вић Миодраг
Лаза­ре­вић Петар
Лаза­ров Драган
Лазић Петар
Лај­ко­вић Сергије
Лаки­ће­вић Драгољуб
Лали­чић Пеко
Лало­вић Ранко
Лати­но­вић Ђорђе
Леро Грујо
Лопи­чић Дејан
Лујак Тамара
Лукић Мићо
Љ
Љубе­но­вић Бојан
Љубо­ми­ро­вић Мирољуб
Љушко­вић Бешир
М
Мажу­ра­нић Ива
Мак­си­мо­вић Десанка
Мак­си­мо­вић Љубомир
Мак­си­мо­вић Ненад
Мал­ба­ша Гојко
Мале­ше­вић Верослава
Мали Славко
Мали­че­вић Драгана
Мамлић Мићо
Маму­тај Амет Лари
Ман­дић Гојко
Ман­дић Душан Манда
Маној­ло­вић Љубиша
Марин Б. Данко
Марин­ко­вић Бошко
Мари­са­вље­вић Миодраг
Марић Божо
Мар­ја­но Алек
Мар­ја­но­вић Бодин
Мар­ја­но­вић Велибор
Мар­ја­но­вић Јукић Васка
Мар­ја­но­вић Мило­рад Марона
Мар­ков Сава
Мар­ко­вић Жељко
Мар­ко­вић Илија
Мар­ко­вић Мари­на Аристо
Мар­ко­вић Мирослав
Мар­ко­вић Нико­ла Хари
Мар­ко­вић Предраг
Мар­ко­вић Томислав
Мар­ти­но­вић Саво
Мар­ти­но­вић Сла­ђан Буковски
Мате­јић Драган
Мати­ја­ше­вић Дејан
Матић Зоран Мазос
Матић Србобран
Машић Даница
Медар Жарко
Меми­ше­вић Браца
Мијај­ло­вић Душан Адски
Мијал­ко­вић Александар
Мику­ло­вић Љубиша
Мила­но­вић Александар
Мила­то­вић Милош Бато
Милен­ко­вић Александар
Милен­ко­вић Владица
Милен­ко­вић Мла­де­но­вић Јелена
Миле­тић Бобан Бапси
Миле­тић Саша
Мили­во­је­вић Милан
Мили­во­је­вић Милен
Мили­са­вље­вић Љубомир
Мили­ће­вић Веселин
Мило­ва­но­вић Жарко
Мило­ва­но­вић Мило­рад Микан
Мило­ва­но­вић Саша
Мило­је­вић Дејан
Мило­је­вић Предраг
Мило­са­вље­вић Тимошенко
Мило­ше­вић Дамир
Милу­ти­но­вић Сима Сарајлија
Миљ­ко­вић Бранко
Миљ­ко­вић Драган
Минић Дра­гу­тин Карло
Мира­но­вић Мијо Гроф
Мир­ко­вић М. Милорад
Митов­ски Миланче
Митро­вић Борислав
Митро­вић Драгослав
Митро­вић Милуника
Митро­вић Митар
Митро­вић Славко
Мић­ко­вић Радмило
Миха­и­ло­вић Срђан
Михај­ло­вић Ивко
Михај­ло­вић Ј. Милан
Михај­ло­вић Љубиша
Михај­ло­вић Момчило
Мишић Драгослав
Мишко­вић Горан
Мишнић Весе­лин Лари
Мла­де­но­вић Богољуб
Мла­де­но­вић Филип
Мла­ђе­но­вић Милутин
Мра­кић Горан
Мудрин­ски Душан
Мутав­џић Александар
Н
Настев­ски Анастас
Настић Мика
Недељ­ко­вић Зоран Жиравац
Нема­њић Растко
Нена­дић Вида
Несто­ро­вић Ненад
Несто­ро­вић Нинус
Ники­то­вић Милан
Нико­лић Дра­го­љуб Дуре
Нико­лић Живо­мир Жика
Нико­лић Зоран Мали
Нико­лић Зоран Зозон
Нико­лић Јово
Нико­лић Ненад
Нико­лић Радоје
Нова­ко­вић Александар
Нова­ко­вић Ч. Рајко
Нушић Бранислав
О
Обра­до­вић Доситеј
Обре­но­вић Милад
Обре­но­вић Наталија
Огња­но­вић Драган
Огња­но­вић Или­ја Абуказем
Осто­јић Миладин
Ота­ше­вић Ђорђе
П
Павић Александар
Павић Антић Вера
Пав­ко­вић Јелена
Павло­вић Дра­ги­ша Расински
Павло­вић Милан
Павло­вић Мирослав
Павло­вић Србо­љуб Срба
Пајо­вић Миленко
Пан­ду­ро­вић Дра­ги­ша Гиле
Пан­тић Милан
Пан­тић Ненад
Папеш Раша
Папеш Урош
Пата­ко­вић Дејан
Пау­но­вић Андреја
Пејић Милутин
Пекић Борислав
Пет­ко­вић Раде
Петро­вић М. Душко
Петро­вић Мило­ван Веркин
Петро­вић Петар Његош
Пешић Никола
Пивља­нин Ранко
Пиљак Радован
Пје­вић Предраг
Попо­вић Боран
Попо­вић Јован Стерија
Попо­вић Т. Зоран
Попо­вић Чарна
Пре­ле­вић Бранислав
Пуа­ча Душан
Пут­ник Бори­слав Пуб
Р
Раден­ко­вић Драгомир
Раде­но­вић Дра­ган Рајко
Радло­вић Недељко
Радо­ва­но­вић Душко
Радо­ва­но­вић Миливоје
Радо­ва­но­вић С. Драгомир
Радо­вић Душан Душко
Радо­са­вље­вић Горан
Радо­са­вље­вић Михаило
Раи­че­вић Марина
Раје­вић Бојан
Раји­чић Драган
Ран­кић Зоран
Ран­ков Милорад
Рашу­ла Предраг
Рибар Бранислав
Ристић Владимир
Ристић Војкан
Ристић Дејан
Ристић Милош
Ристић Радивоје
Ристић Радмило
Риста­но­вић Радован
Росић Мирослав
Рука­ви­на Јован
Русо­вић Дра­го­љуб Жива Жуљ
Ршу­мо­вић Љубивоје
С
Саи­ло­вић Деана
Самар­џић Дар­ко Кодар
Сели­мо­вић Мех­мед Меша
Симе­у­но­вић Срђан Сендан
Симић Зоран Зокс
Симић Никола
Симић Р. Милан
Симић Слободан
Симо­вић Зоран
Симо­но­вић Александар
Симо­но­вић Војислав
Сокић Владан
Спа­со­је­вић Зоран
Спа­со­је­вић Милија
Сре­да­но­вић Мирослав
Сре­мац Стеван
Срећ­ко­вић Ивана
Ста­мен­ко­вић Јова­но­вић Снежана
Ста­ни­са­вље­вић Момир
Стан­ко­вић Звездана
Стан­ко­вић Миле
Стан­ко­вић Ц. Никола
Ста­но­је­вић Зоран
Ста­но­је­вић С. Зоран
Ста­но­је­вић Или­ја Лиле
Стар­че­вић Душан
Сте­вић Р. Стеван
Сте­фа­но­вић М. Слободан
Стје­ља Ана
Сто­ја­ди­но­вић Александар
Сто­ја­ди­но­вић Г. Јован
Сто­ји­чић Стеван
Стој­ков Ник­че­вић Олга
Стој­ко­вић Милко
Стој­че­вић Гојко
Сто­шић Миодраг
Т
Тадић Верица
Тасић Миодраг
Тео­фи­ло­вић Витомир
Тесла Никола
Тија­нић Бојан
Тил­гер Радослав
Тодо­ров Милан
Толев­ски Васил
Томић Мио­драг Стублински
Томић О. Бранко
Томић Станислав
Тоф­че­вић Дејан
Трај­ко­вић Борисав
Три­ву­но­вић Војин
Трум­пић Војислав
Тума­рић М. Мића
Туца­ко­вић Зоран
Туцо­вић Митар
Ћ
Ћалић Владимир
Ћир­ко­вић Михајло
Ћиро­вић Бран­ко Ћиро
Ћори­лић Љубомир
Ћори­лић Ненад
Ћосић Милан
Ћула­фић Влајко
Ф
Фили­по­вић Дали­бор Филип
Фили­по­вић Живота
Фили­по­вић Стојадин
Х
Хаба­зин Дар­ко Дакс
Хаџи-Костић Јован
Хаџи-Манић Радмило
Хни­лич­ка Мирјана
Ц
Цвет­ко­вић Милан
Цвет­ко­вић Павле
Цекић Јасмина
Црн­че­вић Бра­ни­слав Брана
Црњан­ски Милош
Ч
Чан­чар Петко
Чоба­но­вић Игор
Чој­чић Зоран
Чопа Мирослав
Чотрић Александар
Ш
Шачић М. Мирсад
Шашић Драган
Шестић Огњен
Шефер Ђура Сремац
Шија­ков Невен
Шишма­но­вић Кеп­чи­ја Далиборка
Штр­бац В. Мићо
Штр­бу­ло­вић Томислав
Шућин Димитрије
Шушић Драган

Сатирична позорница Жикишон 2016

Жикишон 2016: Сатиричном позорницом телепортовање у 2016.

Сатирична позорница Жикишон 2016

„Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ после неи­зве­сно­сти одр­жа­на је јуче, у субо­ту 11. мар­та 2017. годи­не у Гале­ри­ји Кул­тур­ног цен­тра Пара­ћин, теле­пор­ту­ју­ћи се у 2016. са Гора­ном Ћели­ча­ни­ном, Бра­ти­сла­вом Коста­ди­но­вим, Јеле­ном Кујун­џић, Миро­сла­вом Павло­ви­ћем, Миро­сла­вом Сре­да­но­ви­ћем и Вла­ди­цом Милен­ко­ви­ћем на сце­ни и љуби­те­љи­ма хумо­ра и сати­ре у публици.

Жикишон 2016: Поглед на Сатиричну позорницу

Жикишон 2016: Владица Миленковић и Горан Ћеличанин

У увод­ном делу вече­ри изло­жбу кари­ка­ту­ра „Међе­дов ћеиф“ отво­рио је позна­ти срп­ски кари­ка­ту­ри­ста Горан Ћели­ча­нин, на којој је пред­ста­вљен избор радо­ва уче­сни­ка са пет доса­да­шњих сази­ва Мемо­ри­јал­не коло­ни­је кари­ка­ту­ри­ста истог нази­ва. Изло­жба коју кра­се кари­ка­ту­ре вели­ких име­на „дома­ће“ кари­ка­ту­ре моћи ће да се погле­да у току наред­не неде­ље, закључ­но са 17. мартом.

Жикишон 2016: Горан Ћеличанин отвара изложбу „Међедов ћеиф“

Глав­ни део Фести­ва­ла чинио је доде­ла при­зна­ња, дипло­ма и награ­да, као и чита­ње награ­ђе­них радо­ва. Миро­слав Павло­вић из Крње­ва је про­чи­тао сво­ју награ­ђе­ни при­чу, Јеле­на Кујун­џић из Мају­ра код Шап­ца песму, Бра­ти­слав Коста­ди­нов из Кру­шев­ца сери­ју афо­ри­за­ма на теме „Лабу­до­ва песма“ и „Пиро­ва побе­да“, а Бео­гра­ђа­нин Миро­слав Сре­да­но­вић је након чита­ња награ­ђе­ног афо­ри­зма на тему кари­ка­ту­ре Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на за награ­ду „Зоран Матић Мазос“ пред­ста­вио сво­ју нову књи­гу афо­ри­за­ма „Рене­сан­са без хума­ни­зма“, чиме је и почео завр­шни део вечери.

У завр­шном делу вече­ри уред­ник и води­тељ Фести­ва­ла Вла­ди­ца Милен­ко­вић украт­ко је пред­ста­вио књи­гу награ­ђе­них и запа­же­них радо­ва са Жики­шо­но­вог кон­кур­са „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“, као и у одсу­ству при­ре­ђи­ва­ча Гора­на Радо­са­вље­ви­ћа књи­гу срп­ског афо­ри­зма „Један за све“, обе изда­ња Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“, док је у међу­вре­ме­ну Чача­нин Жељ­ко Мар­ко­вић про­чи­тао награ­ђе­не афо­ри­зме са кон­кур­са из 2014. годи­не, а затим и пред­ста­вио са неко­ли­ко афо­ри­за­ма сво­ју дру­гу књи­гу „Наро­де, изви­ни!“, обја­вље­ну новем­бра про­шле годи­не. На кра­ју је са сво­ја два епи­гра­ма сво­је при­су­ство потвр­дио још један гост – Бог­дан Јев­тић из Крушевца.

Жикишон 2016: Учесници и публика на Сатиричној позорници

Фести­вал сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца 2016“ одр­жа­на је захва­љу­ју­ћи Општи­ни Пара­ћин, на чијем је кон­кур­су за про­јек­те у кул­ту­ри подр­жан овај про­је­кат, а јед­ним делом захвал­ност орга­ни­за­то­ра у реа­ли­за­ци­ји ове вече­ри и књи­ге „Жики­шон: ретро­спек­ти­ва 2014-2015-2016“ при­па­да и Дали­бор­ки Шишма­но­вић Кеп­чи­ја, афо­ри­сти­чар­ки из Цириха.

Признање Жикишон

Жикишон 2016: Резултати конкурса сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2016“

Признање ЖикишонОдлу­ку о нај­бо­љим радо­ви­ма са Кон­кур­са сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“ донео је струч­ни жири награ­див­ши седам ауто­ра, а Жики­шо­но­ва при­зна­ња при­па­ла су Бра­ти­сла­ву Коста­ди­но­ву из Кру­шев­ца за афо­ри­зме, Јеле­ни Кујун­џић из Мају­ра код Шап­ца за песму и Миро­сла­ву Павло­ви­ћу из Крње­ва за при­чу. Добит­ник награ­де „Зоран Матић Мазос“ је Миро­слав Сре­да­но­вић из Београда.

Струч­ни жири су чини­ли: Вла­ди­ца Милен­ко­вић, сати­ри­чар, пред­сед­ник жири­ја и заступ­ник орга­ни­за­то­ра кон­кур­са Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је; Пави­ца Вељо­вић, сати­ри­чар­ка из Сур­чи­на; и Зоран Јова­но­вић, афо­ри­сти­чар из Лесков­ца.  Запа­жа­ње жири­ја је да су ауто­ри афо­ри­за­ма у већи­ни испо­што­ва­ли дво­стру­ку тему „Лабу­до­ва песма“ и(ли) „Пиро­ва побе­да“, мада је било и погре­шног схва­та­ња теме, али да је ква­ли­тет био задо­во­ља­ва­ју­ћи, као и ква­ли­тет при­ча које су биле на сло­бод­ну тему. Песме, тако­ђе на сло­бод­ну тему, нису биле на задо­во­ља­ва­ју­ћем нивоу, па је жири одлу­чио да награ­ди само јед­ну песму која се дале­ко издво­ји­ла изнад оста­лих. Радо­ви који нису посла­ти под наве­де­ним усло­ви­ма кон­кур­са су ауто­мат­ски дисквалификовани.

Добит­ни­ци ово­го­ди­шњих при­зна­ња Жики­шон, како је већ наве­де­но, су: Бра­ти­слав Коста­ди­нов (шифра: Пре­те­ће писмо) из Кру­шев­ца у кате­го­ри­ји Афо­ри­зми, где се посеб­но издво­јио афо­ри­зам: „Пости­гли смо зве­зда­не успе­хе, а онда су дошли на напла­ту астро­ном­ски тро­шко­ви“, Јеле­на Кујун­џић (шифра: Окла­ги­ја) из Мају­ра код Шап­ца у кате­го­ри­ји Сати­рич­но-хумо­ри­стич­на песма, за песму „Огра­де“, и Миро­сла­ву Павло­ви­ћу (шифра: Тра­гач) из Крње­ва у кате­го­ри­ји Сати­рич­но-хумо­ри­стич­на при­ча, за при­чу „Интер­вју“. Дипло­ме за дру­го и тре­ће место при­па­ле су, за афо­ри­зме: Дра­га­ну Кола­ку (шифра: Зоља) из Тите­ла и Деја­ну Ристи­ћу (шифра: Милој­ко, репа­та веве­ри­ца) из Кру­шев­ца, а за сати­рич­но-хумо­ри­стич­ну при­чу: Весе­ли­ну Мили­ће­ви­ћу (шифра: Крај­пу­та­ши) из Врба­са, за при­чу „Псе­ћи мени“, и Чедо­ми­ру Љуби­чи­ћу (шифра: Ути­сак неде­ље) из Бео­гра­да, за при­чу „Пипл­ме­тар“.

Карикатура - Жикаченко

Кари­ка­ту­ра ауто­ра Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на, тема исто­и­ме­ног кон­кур­са за 2016. годину

Орга­ни­за­ци­о­ни одбор Сати­рич­не позор­ни­це Жики­шон је одлу­чио да спе­ци­јал­на награ­да „Зоран Матић Мазос“ буде доде­ље­на Миро­сла­ву Сре­да­но­ви­ћу (шифра: Мора­вац) из Бео­гра­да. Поред дипло­ме, при­па­шће му награ­да у виду је изло­жбе­но опре­мље­не кари­ка­ту­ре Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на, пот­пи­са­не псе­у­до­ни­мом Жика­чен­ко, коју је на нај­бо­љи и нај­пре­ци­зни­ји начин опи­сао афо­ри­змом: „Народ је пре­тр­пео кола­те­рал­ну ште­ту. Одште­ту су заслу­жи­ли рат­ни профитери.“

Награ­ђе­ни радо­ви ће бити наред­них дана пред­ста­вље­ни на Жики­шон Бло­гу, а награ­ђе­ни и запа­же­ни радо­ви са овог кон­кур­са, уз радо­ве са прет­ход­на два, биће обја­вље­ни у збор­ни­ку ретро­спек­ти­ве радо­ва „Живо­јин Павло­вић Жики­шон“, који је пла­ни­ран за поче­так 2017. године.

На кон­курс „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“ сво­је радо­ве је посла­ло 52 ауто­ра из Срби­је, Црне Горе, Босне и Хер­це­го­ви­не, Хрват­ске, Маке­до­ни­је, Сло­ве­ни­је и Јапа­на у све чети­ри кате­го­ри­је; афо­ри­зме 28, сати­рич­но-хумо­ри­стич­ну песму 18 и за сати­рич­но-хумо­ри­стич­ну при­чу 33 ауто­ра, док је афо­ри­зам на тему кари­ка­ту­ре посла­ло 16 аутора.

Орга­ни­за­тор се захва­љу­је свим уче­сни­ци­ма кон­кур­са и чести­та награ­ђе­ним ауторима.

Одр­жа­ва­ње Фести­ва­ла сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ је неи­зве­сно, а у слу­ча­ју да се ство­ре усло­ви за одр­жа­ва­ње биће то у фебру­а­ру 2017. годи­не, када ће бити доде­ље­не награ­де. Ако не дође до одр­жа­ва­ња Фести­ва­ла награ­де ће бити посла­те поштом.

Орга­ни­за­ци­о­ни одбор
Сати­рич­не позор­ни­це Жикишон

Вла­ди­ца Милен­ко­вић, с.р.
заступ­ник КУА „Арти­ја“
и Сати­рич­не позор­ни­це Жикишон

Признање Жикишон

Обавештење поводом резултата конкурса „Живојин Павловић Жикишон 2016“

Признање Жикишон

Орга­ни­за­ци­о­ни одбор Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“ Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Aрти­ја“ оба­ве­шта­ва јав­ност и све уче­сни­ке кон­кур­са да је кон­курс сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“ завр­шен 15. сеп­тем­бра, а резул­та­ти кон­кур­са ће бити обја­вље­ни до кра­ја новем­бра, уме­сто почет­ком окто­бра како је наве­де­но у кон­кур­су. Разлог је тех­нич­ке при­ро­де и одсу­ство чла­но­ва жирија.

Одр­жа­ва­ње Фести­ва­ла сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ је неи­зве­сно, због недо­стат­ка финан­сиј­ских сред­ста­ва. У слу­ча­ју да не дође до одр­жа­ва­ња Фести­ва­ла при­зна­ња и дипло­ме ће награ­ђе­ни­ма бити посла­те поштом. У вези свих про­ме­на пово­дом одр­жа­ва­ња Фести­ва­ла уче­сни­ци ће бити бла­го­вре­ме­но обавештени.

Хва­ла на разумевању.

Признање Жикишон

Жикишон 2016: Конкурс сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон 2016“

Признање ЖикишонОрга­ни­за­ци­о­ни одбор Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“ Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“ рас­пи­су­је кон­курс сати­ре и хумо­ра „Живо­јин Павло­вић Жики­шон 2016“.

Кон­курс се састо­ји из три кате­го­ри­је: афо­ри­зми, сати­рич­но-хумо­ри­стич­на песма и сати­рич­но-хумо­ри­стич­на при­ча. До 15 афо­ри­за­ма (не мање од 10) на тему „Лабу­до­ва песма“ и(ли) „Пиро­ва побе­да“ (где није услов стрикт­но поми­ња­ти ова два пој­ма) и јед­ну песму (до јед­не куца­не стра­не) и(ли) јед­ну при­чу (до две куца­не стра­не) на сло­бод­ну тему сла­ти под сле­де­ћим условима:

– радо­ве пот­пи­са­не шифром сла­ти на елек­трон­ску адре­су zikison@gmail.com, са насло­вом За кон­курс Жики­шон 2016;

– за сла­ње радо­ва кори­сти­ти Word доку­мент (doc или docx фор­мат), кад се ради о лати­ни­ци са „нашим“ сло­ва (č, ć, š, ž, đ), у вели­чи­ни фон­та 12 и са про­ре­дом вред­но­сти 1.0;

– реше­ње шифре, са кра­ћом био­гра­фи­јом и кон­такт пода­ци­ма ауто­ра, тако­ђе у Word доку­мен­ту, сла­ти на елек­трон­ску адре­су: artija.kua@gmail.com, са насло­вом иза­бра­не шифре којом су пот­пи­са­ни радови;

– обе пору­ке, и са радо­ви­ма и са реше­њем шифре, мора­ју бити посла­те са исте елек­трон­ске адресе;

– један аутор може сла­ти радо­ве само под јед­ном шифром!

Радо­ви који нису посла­ти под наве­де­ним усло­ви­ма кон­кур­са неће се узи­ма­ти у обзир.

Одлу­ка о награ­да­ма биће доне­се­на на осно­ву бодо­ва­ња тро­чла­ног жири­ја. У кате­го­ри­ји „Афо­ри­зми“ награ­ђу­је се сери­ја афо­ри­за­ма, а у све три кате­го­ри­је биће награ­ђен по један нај­бо­љи рад при­зна­њем и пове­љом „Жики­шон“, као и дру­гим при­год­ним покло­ни­ма, док ће ауто­ри­ма још по два рада из сва­ке кате­го­ри­је бити уру­че­не или посла­те дипло­ме уз по јед­ну књи­гу Библи­о­те­ке Арти­ја. Орга­ни­за­тор задр­жа­ва пра­во да у сва­кој кате­го­ри­ји доде­ли мање награ­да од пред­ви­ђе­них у слу­ча­ју да радо­ви пре­ма бодо­ва­њу жири­ја не задо­во­ља­ва­ју квалитетом.

Спе­ци­јал­на награ­да кон­кур­са „Зоран Матић Мазос“ биће доде­ље­на оном ко нај­ду­хо­ви­ти­је и нај­пре­ци­зни­је јед­ним афо­ри­змом опи­ше кари­ка­ту­ру ауто­ра Живо­јин Павло­вић Жики­шон, обја­вље­ну у листу „Хумор“ 1921. годи­не. У слу­ча­ју да при­стиг­не више афо­ри­за­ма јед­ног ауто­ра, у обзир ће бити узет први у низу. Награ­да се састо­ји од дипло­ме и кари­ка­ту­ре која је тема ове награ­де, а која ће бити изло­жбе­но опремљена.

Карикатура - Жикаченко

Кари­ка­ту­ра ауто­ра Живо­ји­на Павло­ви­ћа Жики­шо­на, тема исто­и­ме­ног кон­кур­са за 2016. годину

Кон­курс је отво­рен до 15. сеп­тем­бра 2016. годи­не, а резул­та­ти кон­кур­са ће бити обја­вље­ни почет­ком октобра.

Орга­ни­за­тор кон­кур­са задр­жа­ва пра­во обја­вљи­ва­ња књи­ге са при­спе­лим радовима.

Ако се ство­ре усло­ви, као и прет­ход­них годи­на, Фести­вал сати­ре и хумо­ра „Сати­рич­на позор­ни­ца Жики­шон 2016“ биће одр­жан у новем­бру у Пара­ћи­ну, када ће бити уру­че­не награ­де и пре­зен­то­ва­ни нај­бо­љи радови.

За додат­не инфор­ма­ци­је обра­ти­ти се на елек­трон­ску адре­су: artija.kua@gmail.com.

Више о живо­ту и раду Жики­шо­на и Мазо­са на веб сај­ту zikison.net.

Вла­ди­ца Миленковић,
заступ­ник КУА „Арти­ја“
и Сати­рич­не позор­ни­це „Жики­шон“

Пара­ћин, 15. јул 2016.

ЈММ - Не веруј речима (друго издање)

Друго издање „Не веруј речима“

Роман „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић сти­гао је до дру­гог изда­ња, што је резул­тат све веће пажње чита­ла­ца коју иза­зи­ва овај чуде­сни роман, без ика­кве медиј­ске пом­пе и ску­пих рекла­ма, већ на пре­по­ру­ку – од уста до уста.

ЈММ - Не веруј речима (друго издање)

У одно­су на прво изда­ње, дру­го доно­си пого­вор-рецен­зи­ју сце­на­рист­ки­ње и колум­нист­ки­ње Алек­сан­дре Мијо­вић Ање, а наме­сто рецен­зи­је из прет­ход­ног изда­ња ту је одлич­но ске­ни­ра­ње рома­на кроз при­каз нови­нар­ке и песни­ки­ње Мир­ја­не Фили­по­вић из Шап­ца, који је пре­ми­јер­но био про­чи­тан на про­мо­ци­ји књи­ге у Шап­цу. У дру­гом изда­њу се нала­зи и бонус текст „Пусти­те људе који вас неће“, посве­ћен Дра­га­ни Спа­сић.

За све оне који има­ју прво изда­ње, ево све­га новог што доно­си друго:

РОМАН О ТЕШКО ОСТВАРЉИВОЈ ДРУГОЈ ШАНСИ

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: Нећу, бре! Сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан док си миш.“

Роман „Не веруј речи­ма“ је врло спе­ци­фи­чан. Не посто­ји дело ова­кве ком­по­зи­ци­је у срп­ској књи­жев­но­сти. И због тога је врло вре­дан. Паси­о­ни­ра­ни сам читач, гутам књи­ге сва­код­нев­но. Али овај роман не може да се савла­да ола­ко. То није књи­га која се про­чи­та у јед­ном даху. Она мора да се оста­ви на пар дана, да добро про­ми­сли­те о оном што сте про­чи­та­ли. Једи­но тако јој се може­те посве­ти­ти на пра­ви начин. Увек кад читам, већ код првог погла­вља раз­ми­шљам шта ће бити на кра­ју. Често у току самог чита­ња пре­си­пам у гла­ви разне могућ­но­сти завр­шет­ка. Знам, и мене то нер­ви­ра, јер никад се пот­пу­но не пре­пу­стим књи­зи. Увек ми се роје у гла­ви разни, могу­ћи сме­ро­ви при­че и страх да ћу крај назре­ти. У овом рома­ну буквал­но до послед­ње гла­ве нисам успе­ла одго­нет­ну­ти свр­ше­так и то је, што се мене тиче, доказ да је аутор­ка изво­је­ва­ла пун пого­дак. Књи­га се бави свим аспек­ти­ма људ­ских нада­ња и нео­ства­ре­них жеља. Кроз пле­ја­ду изми­шље­них, а и добро позна­тих лико­ва, аутор­ка не забо­ра­вља да обра­ди ама баш све недо­у­ми­це с који­ма се сусре­ће људ­ска психа.

О људи­ма и Богу: „Ната­кли су заве­се на про­зо­ре. Кри­ју се јед­ни од дру­гих. Не шета­ју голи, не диве се ником осим себи. Можда је тре­ба­ло да оста­не­мо дуже. Били би им добри бого­ви. Ми, у ства­ри, ника­да нисмо оти­шли из све­та Људи. Само смо се пре­тво­ри­ли у њихо­ву послед­њу мисао пред зна­чај­на дела. Све су нас спо­ји­ли у један лик и моле нам се. Више веру­ју нама него себи. Транс­фор­ми­са­ли су нас у бол који се срећ­но болује.“

О стра­ху: „Зашто је добро да се бежи? Бег је за кука­ви­це. То су они који не тре­ба да буде­мо, ако пита­те васпи­та­ње. И они који смо повре­ме­но, ако пита­те наше роди­те­ље. Они који оба­ве­зно поста­не­мо, ако пита­те живот. И баш они који нисмо, ако пита­те нас.“

О жени: „Таква је жена. Ако је не пустиш да сазри, нећеш јој зна­ти пра­ви укус. Нео­че­ки­ва­но опо­јан. Љути­на испод жесто­ке аро­ме… Ако сама себе не пусти да сазри, жена је попут белог бибе­ра. Ско­ро па довр­ше­на. Пома­ло воћ­на, пома­ло љута. Изме­ђу свр­хе и жеља. Ника­да задо­вољ­на, са стал­ном, изје­да­ју­ћом мрвом пра­зни­не у оџи­вља­ва­њу пуних садржаја.“

О љуба­ви: „Љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема; Разу­ме ли те кад ћутиш? Ућу­ти ли кад ти тре­ба само­ћа? Одри­чеш ли се само­ће ради ње? О чему машта­те кад се гле­да­те у очи? Неста­не ли тада све осим вас дво­је? Гле­да­те ли се икад у очи осим кад се сва­ђа­те? Она­ко дуго, без пау­зе, без речи, док под плек­су­сом пева­ју папагаји?“

О разо­ча­ра­њу: „Бес­крај­но пута умреш у очи­ма које волиш. Кад не при­ме­тиш нову хаљи­ну. Ста­ру бол. Кад ћутиш, кад пре­ћу­тиш, кад одћутиш.“

Још само ово да додам: зани­мљи­ва чиње­ни­ца је да ни добро обли­ко­ва­не аутор­ки­не карак­те­ре тако­ђе не може­те пове­за­ти све до тог вели­ког фина­ла и тек тада ће Вам се сви дело­ви те сла­га­ли­це скоц­ка­ти сва­ки на сво­је место. Коли­ко год сам била пот­пу­но збу­ње­на чита­ју­ћи, са про­чи­та­ним кра­јем све је конач­но има­ло сми­сла. Сло­жи­ће­те се да ништа слич­но ско­ро нисте држа­ли у рука­ма. Пре­ма томе, изволите!

Алек­сан­дра Мијо­вић – Ања
сце­на­рист­ки­ња и колумнисткиња

РОМАН ЖЕНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ

Јеле­на Милен­ко­вић Мла­де­но­вић, писац по вока­ци­ји, на савре­ме­ној срп­ској књи­жев­ној сце­ни се поја­ви­ла про­шле годи­не рома­ном који је насло­ви­ла „Не веруј речи­ма“. Аутор­ка не веру­је оним речи­ма које се сва­код­нев­но пре­тен­ци­о­зно сер­ви­ра­ју, у потра­зи је за њихо­вим дубљим зна­ча­њем, оним неи­зре­че­ним, које би се могло и пре­ћу­та­ти, али речи­то. Ина­че, ите­ка­ко позна­је моћ и сна­гу речи, који­ма се кори­сти лако и сигур­но, без поди­ла­же­ња опште­при­хва­ће­ним нор­ма­ма, без назна­ке потра­ге за спа­сом у коло­те­чи­ни и ушу­шка­но­сти у свет већи­не, која је, увек, у кри­ву. Она пози­ва и про­зи­ва, као вечи­та тинеј­џер­ка, виче:

„Спа­са­вај се! Удри тома­хав­ком по пре­дра­су­да­ма у соп­стве­ној гла­ви, почи­сти сме­ће из ста­во­ва, откриј да још увек имаш срце и вик­ни: „Нећу, бре!“ сви­ма који су те убе­ди­ли да си безбе­дан само док си миш. Поја­ви се где мислиш да не смеш, ризи­куј, узви­куј или шап­ћи: одвр­ни завр­ну­те сла­ви­не! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спа­сти пра­вог себе у туђим сле­пим очи­ма. Осим да ћеш поста­ти херој у својим“.

Нема кал­ку­ли­са­ња са исти­ном. Она је увек иста, само су разли­чи­ти угло­ви на који је посма­тра­мо, јер смо, како каже „Сви пра­вље­ни од истих састо­ја­ка, само дру­га­чи­је распо­ре­ђе­них“. Све­сна да даје сво­ју пору­ку све­ту, која је самим тим, пот­пу­но уни­кат­на, отво­ре­но гово­ри о пат­њи савре­ме­ног чове­ка – хомо­сек­су­ал­но­сти, хомо­фо­би­ји, про­ми­ску­и­те­ту, нар­ко­ма­ни­ји, сва­ко­вр­сним ком­про­ми­си­ма, фено­ме­ном љуба­ви и изда­је, и опет – љуба­ви, која даје сми­сао „све­ту и све­му светом“.

Њено про­ми­шља­ње је дубо­ко, гла­сно, и кад није позив на дија­лог, увек га оства­ру­је са чита­о­ци­ма, који хте­ли-не хте­ли, бива­ју уву­че­ни у рефлек­си­је две пара­ле­лел­не ствар­но­сти. Један ниво при­че је све­тов­ни, са лико­ви­ма који живе срп­ску реал­ност, мада, „уми­ру због бај­ки“. За дру­ги бисмо могли рећи да је сакрал­ни само у иро­ни­ји, више је то уво­ђе­ње грч­ких бого­ва на сце­ну, али не на начин на који су антич­ки тра­ги­ча­ри ради­ли у сво­јим дра­ма­ма – код њих би се „Бог из стро­ја“ поја­вљи­вао да раз­ре­ши заплет који је пре­ви­ше сло­жен, него игре ради. У „оном „ све­ту у ком живе Зевс и Арте­ми­да, као глав­ни про­та­го­ни­сти, а који се повре­ме­но спу­шта­ју у овај, да мало „заку­ва­ју“ обич­ним смрт­ни­ци­ма, при­су­тан је Фил Лај­нот, први фронт­мен гру­пе Тин Лизи, Енди Вор­хол, Ката­ри­на Меди­чи, Мари­ја Анто­а­не­та, повре­ме­но Мика са Дор­ћо­ла и други.

Данас, кад по про­ро­чан­ству песни­ка, сви пишу, не само пое­зи­ју, и обја­вљу­ју сво­је писа­ни­је, које их ауто­мат­ски чини непри­ко­сно­ве­ним арби­три­ма писа­не речи (у соп­стве­ним очи­ма), пра­во је осве­же­ње про­чи­та­ти књи­гу неко­га ко је бистре и брзе паме­ти као пла­нин­ски поток, брит­ке пер­цеп­ци­је соци­јал­ног аспек­та живо­та и изу­зет­ног дара за пси­хо­ло­шку димен­зи­ју људ­ског, за дета­ље, суп­тил­не нијан­се, које оства­ру­је под­јед­на­ко добро у дија­ло­гу два лика, као и у интро­спек­тив­ном дија­ло­гу чове­ка са самим собом.

„Зна­те ли шта је Бал­кан? Стра­ти­ште. Ту су жртве-џела­ти. Не зна­ју шта би хте­ли. Да буду сами, али да их неко подр­жа­ва. Кад их подр­жа­ва, да то ради из задо­вољ­ства, не из мора­ња. Ако при­ме­те мора­ње, не обја­шња­ва­ју га аргу­мен­ти­ма, већ стре­ме да се осло­бо­де, иако нема­ју од кога, осим од соп­стве­них сла­бо­сти. Или да пот­чи­не, иако нема­ју кога осим оних чија им је подр­шка потреб­на да би преживели.“

Иако је иза­ткан од при­ча, засеб­них и наи­зглед затво­ре­них цели­на, роман не губи из вида нит са почет­ка, шири се, раз­гра­на­ва пред нашим очи­ма и изне­на­ђу­ју­ће, чак и нама, сви­клим на чита­ње, рас­пли­ће на послет­ку. И да није напи­са­ла песму уме­сто био­гра­фи­је, која је врло речи­та био­гра­фи­ја, чак и да није напи­са­ла нијед­ну песму у живо­ту, Јеле­на јесте песни­ки­ња. Њена рече­ни­ца је пое­тич­на, повре­ме­но мело­дич­на, а мело­ди­ја је, забо­ра­вља­ју дана­шњи сло­во­сла­га­чи, пред­у­слов поезије.

„Црве­но је боја зре­лог бибе­ра. Воћ­каст, слат­каст укус, за разли­ку од црног бибе­ра, убра­ног док још није сасвим зрео, па суше­ног. Зато је и љут, пре­ра­но су га убра­ли. Аро­ма­ти­чан и јак. Чест. Црве­ни бибер је редак, на њега тре­ба чека­ти. Стр­пљи­ви доби­ја­ју слат­ко­ћу рет­ке биљ­ке. Сви оста­ли су убе­ђе­ни да је бибер љут. Само љут. Неоп­хо­дан, али љут. Љут јер није зрео“.

Овај роман би тре­ба­ло да буде оба­ве­зан при­руч­ник за тинеј­џе­ре, да не забо­ра­ве ко су, док одра­ста­ју, али и под­сет­ник за све одра­сле, који су, успут, оду­ста­ли од себе, од сно­ва, потро­ше­ни од пре­пла­ше­ног све­та. „Кука­ви­це су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо мора­ли. И оно што никад неће­мо, осим кад нас јуре. Оно што пре­зи­ре­мо, осим кад нас је баш брига“.

„Не веруј речи­ма“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољ­но хра­бре – да се не упла­ше кад је нађу, и за довољ­но јаке – да пре­жи­ве ако је нема.“

Мир­ја­на Филиповић
нови­нар­ка и песникиња

ПУСТИТЕ ЉУДЕ КОЈИ ВАС НЕЋЕ

Пусти­те људе који вас неће.
Било да су рођа­ци, при­ја­те­љи или љубавници.
Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хте­ле. Не боли то, само је мука.
Као, уоста­лом, све неја­сно, нере­че­но, недовршено.
Као сва­ко без­од­го­вор­но пита­ње: зашто?!? Није до вас, иако вам се чини да сте пони­же­ни и преварени.
Ника­да није до вас.

Посто­је само две могућности.

Прва је да сте се заволели.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко сте бољи, јачи, посебнији.
Поку­шао је да вас пра­ти па се саплитао.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Од ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

Дру­га је да сте се заволели.
Погле­да­ли јед­но у дру­го и виде­ли шта бисте лепо могли има­ти, коли­ко пот­пу­ни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упо­зна­ли. Тај дру­ги видео је коли­ко је бољи, јачи, посебнији.
Поку­шао је да вас наве­де да га пра­ти­те ал’ се умо­рио од чекања.
Воле­ћи вас, пре­ста­јао је да воли себе. Због ваше љуба­ви поста­јао је све мањи.
Нестао би у сво­јим очи­ма да није побе­гао од ваших.

А ви сте оста­ли збу­ње­ни, рање­ни, изда­ни. Оче­ки­ва­ли сте обја­шње­ње које ће има­ти реал­ног смисла.
Које не постоји.
Вре­ме­ном може­те поста­ти огор­че­ни и боле­сни од чекања.
Сле­пи за неког ваше мере чији осмех неће­те виде­ти од скра­ме успо­ме­на на зеницама.
Мисли­ће­те да воли­те јер не забо­ра­вља­те. У ства­ри, забо­ра­ви­ће­те да волите.

Пусти­те осо­бе које вас неће, а јед­ном су вас хтеле.
Не може­те ви жали­ти за њима оно­ли­ко коли­ко оне жале за вама,
јер само кука­ви­це које се пла­ше љуба­ви оста­вља­ју без речи.
И без речи, упро­па­сте соп­стве­не животе.
Не дај­те да упро­па­сте и ваш.

(Посв. Дра­га­ни Спасић)

Прво изда­ње рома­на „Не веруј речи­ма“ Јеле­не Милен­ко­вић Мла­де­но­вић обја­вље­но је у окто­бру 2015. годи­на и прва је књи­га у Еди­ци­ји „Про­за­ик“ Библи­о­те­ке Артија.

Балкански сатир

Књига која представља „балканског сатира“ – Србу Павловића

Сре­ди­ном мар­та 2016. годи­не из штам­пе је иза­шла књи­га афо­ри­за­ма Србе Павло­ви­ћа „Бал­кан­ски сатир“, коју је при­ре­дио књи­жев­ник Вито­мир Тео­фи­ло­вић, и пред­ста­вља јед­но од нај­зна­чај­них изда­ња Књи­жев­но-умет­нич­ке асо­ци­ја­ци­је „Арти­ја“.

Балкански сатир

„Бал­кан­ски сатир“ се може назва­ти анто­ло­гиј­ским изда­њем за срп­ску и бал­кан­ску, али и свет­ску сати­ру, јер пред­ста­вља пре­сек афо­ри­стич­ког ства­ра­ла­штва јед­ног од нај­бо­љих афо­ри­сти­ча­ра са ових про­сто­ра – Србо­љу­ба Србе Павло­ви­ћа. Књи­га има 354 стра­не и садр­жи 2825 афо­ри­за­ма из 12 књи­га обја­вље­них у пери­о­ду од 1989. до 2015. године.

Вито­мир Тео­фи­ло­вић је поред уло­ге при­ре­ђи­ва­ча био и рецен­зент књи­ге. Њего­ву рецен­зи­ју може­те про­чи­та­ти у целости:

IGRA DUHA PROTIV ZLODUHA VLASTI

Neki kritičar je davno rekao da su tumači umetnosti suvišni. Doista, ni najbolji kritičari i teoretičari ne mogu svojim tekstovima da dočaraju ni delić magije kojom umetnička dela zrače – suvi govor analitike nema tu moć. Ako to važi za poeziju, slikarstvo i muziku, još više važi za humor i satiru, književne oblasti koje i spontano izazivaju smeh svojom duhovitošću i podsmeh uzročnicima društvenih zala. No, kritika i teorija umetnosti uporno istrajavaju i imaju legitimno mesto u kulturi. Široka je i plodna znatiželja za „majstorsku radionicu“ i spletove značenja koji se ne vide u prvom susretu sa umetničkim delom, kao što se ne vidi ni osobenost umetnika u vremenu i prostoru, njegovo mesto na mapi kulture svog nacionalnog i jezičkog kruga, kao i šireg konteksta.

Srba Pavlović je satiričar najšireg tematskog i stilskog raspona. Teško je naći temu u koju nije uperio svoju žaoku satiričara, ni stilsku figuru kojom nije apostrofirane teme specifikovao. Tu razuđenost tema i motiva, kao i stilskih postupaka, nalazimo već u prvim Pavlovićevim zbirkama aforizama. Već u njima se ispoljio njegov raskošni talenat, koji se potonjim knjigama granao u raznim pravcima, izdašno nam darujući umne opaske i višeslojne metafore.

Za razliku od većine savremenih satiričara, čija se tematika mahom svodi na domaće aktuelne probleme i njihove uzroke i uzročnike, kod Pavlovića je to samo deo znatiželje. On ne deli svet na „naš“ i „njihov“, njegov odnos prema svetu je olimpijsko geslo „gens una sumus“. Čitavo čovečanstvo je jedan rod; zajednički imenitelj svih pojedinaca, naroda i rasa neuporedivo je postojaniji i plodotvorniji od svih razlika, ma koliko nam one trenutno izgledale velike i nepremostive. Drugim rečima, energija kohezije je primarna i zato superiornija od svih sila adhezije, a izgleda nam obratno zato što su nam razlike u prvom, krupnom planu i potiskuju, kako bi to filozofi rekli, suštinu bića u pozadinu. No, nije reč samo o širini ili horizontali sveta već i o vertikali. I kad su na tapetu lokalne teme, naš satiričar ih ne sagledava samo u neposredno uočljivom spektru, već i iz dublje, unutarnje vizure. Taj stav možemo sebi predočiti po analogiji sa pogledom na uzburkano more, čija nas pena toliko zaseni da gubimo iz vida da je ona samo neznatni delić nesagledive mase i energije ispod sebe.

Veliki talenat, neobuzdana spisateljska energija i širina znatiželje „krivi“ su što pred sobom nemamo samo vrhunskog žanrovskog pisca, ubojitog satiričara svoga prostora i vremena, već satiričara sa integralnim književnim profilom, poput svojih velikih prethodnika Molijera, Gogolja, Svifta… Drugim rečima, Pavlovićevi aforizmi nisu samo koncizne dijagnoze bolesnog stanja društva i moralna osuda glavnih vinovnika takvog stanja, političara, već i književno-misaone minijature trajne vrednosti.

U ovoj retrospektivnoj zbirci izabranih aforizama iz dvanaest Pavlovićevih knjiga je i impresivan broj antologijskih aforizama uvrštenih u više naših i svetskih antologija. Pogledajmo izbliza neke od tih bisera duha.

Već u prvoj zbirci aforizama – Jevanđelje po Antihristu (1989) – u mnoštvu aforizama visoke književno-misaone vrednosti uočavamo i sledeći: „Nastupilo je opšte veselje, niko nikoga više ne žali.“ Naoko ležerni iskaz počinje glagolom koji mahom najavljuje nešto sasvim konkretno („Nastupilo je…“), no sučeljavanjem značenjski suprotnih pojmova („veselje“ – „žaliti“) i međusobnim osvetljenjem-senčenjem prividno čisto konstatacijskih (polu)rečenica, preobraća se u metafizički iskaz. Umesto zračenja vedrinom, koje podrazumeva opšte veselje, u sudaru sa konstatacijom da niko nikog više ne žali, veselje ovde dobija suprotno značenje – nije zračenje životnog elana, već radovanje tuđem tugovanju, seirenje nad tuđim jadom i čemerom. Bolesni Eros postaje saveznik Tanatosa! A pošto ova konstatacija nije samo evidencija stanja i raspoloženja u konkretnom preseku mesta i vremena, već ima najširi, „opšti“ smisao; iskaz ne ostaje u sferi lokalne psihologije već seže u antropologiju i metafiziku. Pisac nije optimista već realista. Ne opisuje stanje kakvo treba da bude, već kakvo jeste.

Da bi se videla stvarnost kakva jeste, često treba razgrnuti mnoge velove. Paradoksalno je da realno viđenje sadašnjosti ponajviše ometa pogled na prošlost! Zato je mistifikacija prošlosti, a pre svega njena mitifikacija, neizbežna tema satiričara. Najčešća paradigma te mi(s)tifikacije je: prošlost određenog naroda je bila slavna i srećna, ali se udruženim dejstvom raznih mračnih sila to idilično stanje preobratilo u suprotnost. Evo kako je taj luk od zenita do sunovrata u provaliju koncizno definisao naš satiričar: „Prošlost nam je bila veoma burna, o čemu svedoči i ova olupina.“ Na prvi pogled, pred nama je „obična“ analogija države i lađe, čije su sudbine odredile bure – u slučaju lađe doslovna, u slučaju države figurativna. No, iole pažljiv čitalac smesta će uočiti da ova analogija veoma „hramlje“. Rečeno jezikom teorije, ovde imamo ogromnu razliku ne samo u kvantumu već i u kompozitumu odnosnih pojmova. Lađe, pa i čitave flote i mornarice, jesu katkad slamke među vihorove, ali države su neuporedivo veći i složeniji fenomeni. Posredno, na umetnički način, pisac poručuje: Okanite se mita, ne varajte ni sebe ni nas nepostojećom slavom i veličinom! Stanje u društvu je toliko porazno da se ne može opravdati nikakvom burom. To je pisac efektno izrazio paradoksalnom, samoukidajućom alternativom: Živimo tako da se mnogi kolebaju između života i smrti. Osnovno, izvorno značenje pojma alternativa, izbor između dve pozitivne mogućnosti, obesmišljeno je – život je postao toliko mučan da se čoveku i ne živi.

Na kontrastu život – smrt je i izvanredan aforizam u ja-formi, naoko intiman iskaz: Ako bih se ponovo rodio, to sigurno ne bih skoro učinio. Ovaj aforizam ukazuje na stilsko umeće u kome je Pavlović velemajstor naše satire – to je upotreba implicitne, podrazumevajuće negacije, koju, oslonjeni na čuvenog teoretičara komunikacija i vrhunskog pisca Umberta Eka – možemo nazvati odsutno/prisutnim objektom (opera aperta). Naime, za razliku od većine aforističara, koji do paradoksa dolaze ukrštanjem iskaza/rečenica suprotnih značenja, ovde, kao i u mnogim drugim Pavlovićevim aforizmima, imamo paradoks bez (otvorenog) sudara tog para iskaza. Metafora ponovno rođenje je u čitavoj tradiciji ovaploćenje optimističke projekcije budućnosti, a pojam (u)skoro u istom znaku i smeru. No, umesto da želimo što skoriji povratak u život, što je opšte mesto svih snova o sreći, ovde imamo obrnuto opredeljenje – odlaganje povratka. Podrazumeva se, učitavamo u aforizam, formalno odsutni a značenjski prisutni iskaz: trenutno stanje nam je užasno.

Evo još jednog izvrsnog aforizma u toj značenjskoj matrici: Most bratstva i jedinstva nije izdržao teret. Iako je (pre)jasno da ovo nije konstatacija već metafora, pažljiv čitalac će ovde zapaziti i sloj odsutne indikativnosti: ne bi li bilo prirodno i logično da most koji preoptereti ogroman broj pristalica iste ideje, vere ili političke opcije pukne pod prevelikim teretom? To se uostalom ne tako retko događa – u stampedima na fudbalskim stadionima i u hodočašćima, na primer. Utoliko pre što je sintagma bratstvo i jedinstvo (bila) vrhunski izraz opredeljenja za jednu državnu opciju. No, razdor koji je doveo do krvavog raspada te države ulio je toliku dozu ironije i sarkazma u tu sintagmu da ju je značenjski pretvorio u sintagmu tipa ratni neprijatelji, a naoko fizički pojam tereta kao prevelike težine premestio u duševnu i metafizičku sferu.

Prethodni aforizam sazdan je na podlozi naše (ex)političke retorike. Iako je ovo polazište kod njega relativno često, u svakoj Pavlovićevoj knjizi uočavamao krajnje razuđenu inspirativnu građu, od mitskih i folklornih toposa, preko savremenih ideologema i idioma, do istorijskih i literarnih asocijacija u najširem smislu. Evo jednog bisera iz folklorne riznice: Velike ribe jedu male, reče radnik, i otvori konzervu sardina. Koliko suptilne lirske tuge u naoko jednostavnom indikativnom iskazu! Jedini prostor gde je radnik velika riba je nekoliko santimetara konzerve sardina. Naziremo i radnikov osmeh pri tom, jer često su mu i sardine nedostupne, daleki morski pojam. Da ovo nije preterivanje svedoči fantastičan aforizam, među najboljima u našoj satiri: U mojoj kući Tajna večera. Jedemo kradom jedni od drugih. Ovaj antologijski aforizam dramatično sažima raspolućenost ljudskog života – njegovu nebesku uznesenost i vapaj zbog ugroženog opstanka. Aforizam nam u svakidašnjem ambijentu (u mojoj kući) priziva jedan od najpoznatijih toposa i idioma sakralne istorije (Tajna večera), a ta sakralnost se prenosi na sledeći iskaz. Taj iskaz (jedemo kradom jedni od drugih), doduše, i sam po sebi je potresan, ali je vajkadašnje poznata opservacija o gladnim godinama; ovde, asociran sa Tajnom večerom, priziva u našu svest dva takođe krupna sakralna toposa i idioma – jedan direktno: deset smrtnih grehova, a drugi u podrazumevanju: Ljubi bližnjega svoga. No, mada bi, shodno toj koncentraciji sakralnih motiva, trebalo to potkradanje da poimamo bar kao blagi greh i prema višnjemu i prema bližnjima, mi ga primamo sa simpatijom i samilošću prema toj životno ugroženoj porodici. Magični efekat empatije je postignut minimalnim sredstvima, konstatacijom (prvom rečenicom) kojoj je dodata (druga rečenica) samo njena konkretizacija, bez priziva ikakvih sentimentalnih rekvizita. Ne naziremo u rečenici o porodici ni decu ni stare roditelje, ni njihove prnje; nema ni trunke individuacije njenih članova, uključujući i naratorsko ja – jedini zajednički imenitelj njenih članova je glad.

Među vrhunskim aforizmima ističe se i sledeći: Srbija nema more. Zato se mi davimo ručno.

I ovde je pred nama naoko suva konstatacija: Pošto nemamo more… Posledica jednog geografskog hendikepa. No, odmah nas uhvati jeza – što da se davimo?! Na to zgražanje nas i upućuje pisac pseudo-logičkom konstrukcijom: ako/pošto – onda sledi… Tom suludom logikom pisac nam dezavuiše sve izgovore kao naroda i države tokom čitave istorije – oduvek smo, tuđom krivicom, objekti, nikad subjekti. More je ovde sinonim svih naših usuda – loše klime, nesrećnog geografskog položaja (kuća na drumu), čvorne tačke interesa velikih sila… No i kad, prećutnim prizivom pozitivnih alternativnih pojmova – u najširem mogućem spektru od neizmernog prirodnog bogatstva do ekskluzivnih atributa nebeskog naroda, dobijamo isti ishod – neprestane međusobne sukobe, svi izgovori pred sobom i istorijski alibiji nam padaju u vodu. Otud ludistički kreščendo našeg satiričara: more je krivo, svalilo je sve grehe na nas pojedinačno umesto da preuzme opštu odgovornost.

Pavlović je u našoj satiri osoben i po frekvenciji primene minimalizma i apstrakcije u svojoj stilistici. On često prkosi tradicijom osveštanom načelu da je prevashodni umetnički izraz čulno-konkretna slika sa značenjskom implikacijom, stvaralačkom intuicijom potvrđujući uvid jednog od korifeja teorije metafore, Ajvora Ričardsa, da i apstraktne reči mogu biti izvanredni činioci metafore, ne samo ništa manje efektni od vizuelnih (likovnih) već sa većim značenjskim potencijalom. Jedina merila vrednosti su značenjska dubina i asocijativna širina interakcije sastavnih činilaca samog bića metafore – osnovnog sadržaja (na engleskom „tenor“) i prenosnika („vehicle“), a taj strukturalno-značenjski dual ja bih radije imenovao latinskim terminima subjekatpredikat. Kod Pavlovića su mnogi aforizmi satkani od apstraktnih iskaza koji u međusobnom sudaru tvore novo značenje – poruku. Evo upečatljivih metafora te vrste: Potpuno razumem dvolične ljude. Najteže je u životu biti sam. / Ni govora o samokritici, sve dok imamo na koga da se žalimo. / U našem društvu nema bajatih problema. Svi su tekući. U sva tri navedena aforizma smisao je doveden do paroksizma, do ironije samoukidanja: dvolično, čije biće po definiciji crpi energiju iz mnoštva, iz podvala pod maskom koja sija poštenjem dok deluje lukavstvom, ovde razobličava to dvojstvo/mnoštvo kao bekstvo od ekstremne samoće. Istinsko biće samokritike je moralno ogledalo samosvesti, treba da bude najbudniji i najnesebičniji deo ljudskog bića, ovde kao đavo od krsta beži od svoje iskonske suštine i hvata se za slamku, za bilo kakav izgovor. A bajatih problema nemamo zato što i ne stižu do bajatosti, hronično i trenutno (aktuelno) su se stopili u amalgam (Bog Hronos je i junak, nosilac naslova jedne Pavlovićeve knjige); sadašnjost se pretvorila u rđavu beskonačnost.

Postupak oneobičavanja običnog – kako su tu stilsku tehniku nazvali ruski književni teoretičari formalisti – naš pisac je doveo do maksimalne sažetosti: Srp i čekić su jedno, a nož i viljuška – drugo; Gaze nas jer im ležimo; Čim se pas odvoji, nešto glođe. U svim navedenim aforizmima imamo efektne sudare materije i smisla na minimalnom, molekularnom prostoru. Sve je unutar samih iskaza – oni su ujedno i doslovni i metaforični. Rečeno teorijom metafore, ovde su sadržaj (polazna osnova, supstanca) i prenosnik (nosilac novog značenja) u jednom komadu, kao telo i senka.  

Relativnost, bolje reći rastegljivost smisla života i sistema vrednosti, Pavlović nam tematizuje neograničenom amplitudom, ne samo suočavanjem svetosti i večite ljudske nesaobraznosti njoj, već i krajnje bipolarnim kontrastima, poput odnosa svetosti i glume ludila: Ko se pravi lud, i Bog mu gleda kroz prste. Ovde se praštanje Boga uzdiže na meta nivo – nije reč o praštanju onima koji ne znaju šta čine već i onima koji umišljaju da znaju više od svih, da mogu da podvale i niščem i svevišnjem. Praviti se lud iz perspektive najviše instance je umobolnije od vizije sveta i života čistih umobolnika!

Moralni život podrazumeva maksimalnu zahtevnost, samodisciplinu najvišeg stepena. No, to je, upozorava nas satiričar, na samoj granici mogućeg. Tačnije rečeno, bliže nemogućem: Jedan pogrešan korak i već smo na njihovoj strani.  Topos oni i njegovi prisvojno-pridevski modusi (njihovo, njihovi…), mahom sinonim za vlast, jedna je od čvorišnih meta svih satiričara. Evo kako se Pavlović sa njom rve: Vlastima je najteže sa najboljima. Nikakvim ih merama ne mogu popraviti.  U ovom aforizmu se na drastičan način susrećemo sa političkom projekcijom nepodobnih. Oni sublimiraju političko zlo i naopako samim karakterom svog bića, duhovnom superiornošću prema vlasnicima uže, šire i najšire vlasti. Izmiču njihovim uzusima ponašanja i kazneno-popravnim merama jer ih prevazilaze svojim znanjem i etosom. To je svecima zemaljske moći, krojačima sudbine sveta – svetogrđe najgore vrste. „Nepopravljivo!“ Otuda i poreklo sintagme „(ne)poštena inteligencija“… svojim postojanjem, pravom adresom nepodobnih. To je topos koji sažima i sublimira nakane i energiju svih mrakova. Vrlo je čest i kod Pavlovića, ali je šireg spektra od društveno-političkog miljea. Kod njega se rasprostire čitavom tamom sveta, subjekat je kosmičkih dosega i nadzemaljske moći. Za razliku od te neograničene moći, moć humanih i pravdoljubivih bića je više simbolična nego stvarna, i to ne samo zbog njihove malene i krhke snage već i zbog večno diskutabilnog stanovišta, zasnovanog na istini. A „Istina je iznad svega… Ona večito lebdi u vazduhu.“ – kaže naš aforističar. Kako biti borac za istinu i pravdu ako se uz ništavnu snagu možeš osloniti jedino na vazduh?! Ovde je majstorski dočaran dvostruki aršin prema istini. Jedan važi za nas, narod; drugi za njih, vlasti. Obe strane se slažu da je istina iznad svega, no ta saglasnost je puki privid, retorička varka: vlast priznaje i uvažava samo svoju istinu, koja je stamena, dok je istina intelektualaca krajnje dubiozna i lebdi u vazduhu.

Krećući se slobodno uzduž i popreko kroz tradiciju od pamtiveka do danas, od mitskih vremena i vidokruga do poslednje reči civilizacije, Pavlović bez straha i zazora neumorno ukazuje na paradoksalnost svih naoko celovitih i suštastvenih stavova i stanovišta, u najširoj paleti od narodnih izreka do naukom overenih istina. Ni drevno iskustvo ni naučni aksiomi za njega ne samo da nisu osveštane istine, već su krajnje upitne. No to je samo deo njegovog odnosa prema temama. Drugi, umetnički dublji i bitniji segment je ironizacija tema, samoironija kojom prožima svoje iskaze i njihove implikacije. Tu samoironizaciju pisac uzdiže do rableovskih srazmera, poigravajući se i smislom i stilom. Tim integralnim i namerno neobuzdanim ludizmom, Pavlović poručuje svojim čitaocima – nije moje da smišljam rešenja problema, moje je da vam ludilo sveta pokažem na što efektniji i komičniji način, da zajednički uživamo u toj komici koja samu sebe mahom pogrešno vidi kao pravu i jedinu zbilju. „Moje je“ – kao da nam hamletovski poručuje pisac – „da vam pokažem iščašenost sveta, a ne da žrtvama domaćih i svetskih iluzionista ispravljam krive Drine i gradim ćuprije na njoj. To je posao graditelja i korisnika mosta, a ne pisca…“

Evo kako satiričar stilski suptilno a značenjski crnohumorno, iz političke vizure ironizuje društvo, podeljeno na vlastodršce i podanike: Narod ne voli prazne govore – on traži obećanja. Sve je u ovom iskazu naoko mrtvo ozbiljno, šta će nam politički govor bez obećanja, ali pošto su sva obećanja postala mrtva slova na papiru, govor sa obećanjima je još prazniji od praznog! No poenta nije komična (niko se osim pisca ne smeje tim ispraznim govorima, narod isprazna obećanja percipira kao realna i uverljiva); poenta nije ni tragikomična (prepoznavanje besmisla u pseudo-smislu, potencijalno korisno u budućnosti), već tragična – narod i po stoti put naseda tim obećanjima, on se večno sapliće o isti kamen, nikako da se opameti i nauči nešto od istorije. To ničeansko večno vraćanje istog, pisac efektno kazuje i nadogradnjom narodne izreke Klin se klinom izbija. Da, naoko šeretski nastavlja pisac u stilu narodnog idioma: Jedan izbiju, drugi zabiju. No, to je samo prividno šeretski humor, zasnovan na varijaciji istog idioma. U stvari je to sarkastična metafora modernog tipa, vraćanje metafore na goli iskaz istine kao poslednje sredstvo (samo)osvešćivanja. Naime, moderna retorika i stilistika su otkrile da i metaforika može da dovede do zasićenja, do maksimalne redundanse, i da je jedini lek protiv te entropije vraćanje na goli iskaz, na ne-metaforu ili anti-metaforu kao jedinu preostalu delotvornu metaforu. Mitsko-folklorni idiomi i politički ideologemi, po Pavloviću, još uvek su osnova, koordinantni sistem naše vizije društva; još smo (pre)daleko od logike i argumenata kao zaštitnih znakova strukture i funkcionisanja društva. Na opis našeg trenutnog društvenog stanja pisac ne troši mnogo reči: „Kod nas postoje građani prvog i zadnjeg reda.“ No, mada se politička struktura svela na samo dva elementa, pisac je daleko od toga da nam ponudi jednostavan recept izlaska iz krize. Pre svega, nasuprot sve brojnijoj i moćnijoj struji nostalgičara, odlučno negira povratak besklasnoj viziji društva: Daj jednom radniku vlast – svi stanu u red.  Na suptilan, diskretan i koncizan način, u svega četiri kratke reči, slikovito je predočen jadni nivo društva jednakosti. Ishod tog političkog projekta osvetljen je i iz ptičje perspektive, ironizacijom njegovog gesla-simbola: Još je na samom početku rečeno da će komunisti uzimati prema svojim potrebama. Ono što je trebalo da postane zajednička svojina i opšte dobro zaustavilo se u rukama vođa; besklasno društvo ispostavilo se kao još klasnije od prethodnog.

Da li je nesrećna tradicija mogući putokaz za buduća pozitivna iskustva? Može li nas istorija nečemu naučiti? Pisac je krajnje skeptičan: Od svih društvenih nauka, istorija deluje najneprirodnije. Narod nije imun na propagandu i manipulacije svih vrsta i nivoa. Ta porazna istina je tolikog obima i intenziteta da narod teško prepoznaje i nikako ne štiti ni takozvana osnovna, ustavom zagarantovana građanska prava. Satiričar nam to efektno predočava parodijom/replikom načela slobode izbora: Osnovno je pravo svakog naroda da se žrtvuje i da bude žrtvovan.  A kako mi građanska prava koristimo i kako menjamo društvene prilike: Nema te tragedije od koje mi ne možemo da napravimo tragikomediju. Nije reč, skreće nam pažnju pisac, o namernom poduhvatu, varirajući na svoj način drevno iskustvo da je i put u pakao često popločan dobrim namerama: Gradili smo ludnicu a da toga nismo bili ni svesni. Štaviše, obično nismo svesni ni prvog koraka, koji treba da simbolizuje svečani trenutak velikog pregnuća, a ispostavlja se kao pucanj sebi u nogu: Kamen temeljac nam se prvi obije o glavu.

Muči li našeg satiričara pitanje šta da se radi ili „samo“ upire prstom na društvene zablude? Je li angažovan humanista ili nihilista? Hiljade njegovih opaski o krizi morala i sistema vrednosti u celini jasno ukazuju da je Pavlović toliko angažovan pisac da ga spontano percipiramo kao buntovnika i ljutog bojovnika spram vinovnika nedostojne zbilje u kojoj se našao naš i ljudski rod uopšte. Ali, istovremeno sa osećanjem dužnosti da treba nešto činiti, svestan je da nema prekih i brzih puteva, da su nam se o-ruk i napred naši poduhvati mahom obijali o glavu i da je najpreči posao prvo raščistiti sa maglama u glavi. Prvo među pitanjima je ko smo i kakvi kao narod: Mi smo hirovit narod. Svoje nezadovoljstvo izražavamo ćutanjem. No, ovaj trenutak samosvesti samo je prva, uvodna rečenica u dugoj priči kako pasivan otpor pretvoriti u aktivan: Nije dovoljno okrenuti drugi list. Treba prelistati celu knjigu. Samo tako doći ćemo do porazne istine: Krojači ljudskih sudbina izgubili su meru. Obećavali su najbolji poredak u istoriji, poštovanje reda i zakona, a šta smo dobili: Osnovni red je – red za hleb. Kako se to desilo tvorcima nove istorije? Jednostavno, objašnjava nam pisac: Ušli su u istoriju, a ni korice nisu otvorili! No, kao što su oni prekim putem hteli odmah u zemaljski raj, ni mi nismo imuni od zova prečice – najčešće pohrlimo linijom (što) manjeg otpora, najprečim putem. Putem koji se već sto puta pokazao kao stranputica: Oni koji slepo idu za Velikim vođom, u istoriju ulaze kao rulja. Ironičan odnos pisca prema narodu kao graditelju svoje sudbine potiče od lakovernosti naroda – ne samo da se njegova samoodbrana raspada pred krasnorečivošću demagoga već se preobraća u prijatnost utapanja svog subjekta, u sladostrast podavanja: Oni koji nam podilaze pod kožu – idu kao po loju. Zna pisac da je teško odoleti sirenskom zovu vlasti: Obećavaju nam brda i doline… A priroda mami.  Zna pisac da je izgradnja samosvesti Tantalova muka, a svoju ulogu u tom mukotrpnom i dugoročnom procesu određuje efektnim auto-poetičkim aforizmom: Aforizam je krik iz petnih žila!  Kako i da ne bude kad, umesto istrajne borbe za svoja prava, sami sebi presuđujemo po kratkom postupku: Svakoga dana smo siromašniji za nekoliko stotina siromaha.

Kao što nema iluzija o narodu, pisac nema iluzija ni prema svojoj branši i bratiji: Pisci se dele na državne i na – državne neprijatelje. Ironijom dovedenom do cinizma, satiričar skida pisce sa neba; drastično, Damoklovim mačem, preseca (demistifikuje) savest naroda i čovečanstva, i jedan njen deo lišava moralnog kredibiliteta, a drugom izmiče tlo pod nogama. Šta činiti u tom beznađu? – pitanje je hamletovske težine.

Iako nema izgrađenog puta ka humanoj budućnosti, ni vlasti sa ljudskim likom, postoje jasni orijentiri, dve vrste raščišćavanja terena za taj put: demistifikacija vlasti i samoosvešćivanje pojedinca i društva, otkrivanje svojih vrlina, mana i potencijala. I jednoj i drugoj vivisekciji Srba Pavlović je posvetio sav svoj dosadašnji život i svoje zamašno i lično i literarno iskustvo. Svestan je da je to poduhvat koji nema cenu, ali koji, ma koliko značajan i dalekosežan, traži i strategiju delovanja i čuvanje energije. Visprenom opaskom, naoko ležernim šeretskim tonom, satiričar nam signalizira: Čovek treba biti savestan do izvesne mere, a ne da ga savest peče. Nije ovde samo reč o ironiji na račun onih koji kalkulišu svojom savešću već i upozorenje da ni na moralnom polju ne treba brzati, da su i tu česti ishitreni, često i pogubni koraci: savest peče i onoga ko nije ništa učinio, i onoga ko je učinio premalo, ali i onoga ko je činio pogrešno, bilo u svom sebičnom interesu, bilo – i još više – što je delovao brzopleto.

Čestu zapreku napretku, koja se neprestano obnavlja poput godišnjih doba, čine žal i žudnja za starim „dobrim vremenima“. Tu idiličnu nostalgiju pisac je demi(s)tifikovao efektnim suočenjem starog u novom i starog kao pseudo-evokacije prošlosti: Opet ide sve po starom. Ne znam zašto se žaliti na stara dobra vremena…

Pisac ovim znatan broj aforizama stavlja pod satirični skalpel ideologeme i ambleme vlasti koja vlada u ime naroda. Njena česta floskula, topos koji ima status ugaonog kamena društva, veliča čoveka kao alfu i omegu našeg društva. Tu ideologemu satiričar demontira na razne zanimljive načine u mnogim svojim knjigama.

Iako iz svih njegovih knjiga, zrači humanizam, naš satiričar nije apriorni zagovornik bilo kog postojećeg društvenog reda i poretka. skeptičan je i na globalnom nivou: Zahvaljujući evoluciji, Zemlja je dobila svoga ubicu. Zato varirajući temu Zemlje i čoveka, Pavlović u jednom drugom aforizmu se pita: Šta traži Đavo u Paklu kad su mu na Zemlji svi uslovi ispunjeni?

Ovaj propratni tekst je dotakao samo neke od stožernih tema i motiva ove knjige sa dvanaest zbirki, od kojih su neke i preko hiljadu aforizama…

Možda je to iz ugla satire njena verna slika u malom, ali je izvan pažnje ostala glavna draž knjige: vrcavi i sočni humor koji je prožima od početka do kraja – vatromet duha koji seže do zvezda. Dobri pisci su kao rizničari, svaka rečenica je zrno zlata. I naoko male dosetke kriju u sebi značenjske slojeve i asocijativno bogatstvo. Za kraj, evo jednog poetičnog, ali i te kako satiričnog i efektnog aforizma: Ptice pevačice se sele u veselije krajeve

Vitomir Teofilović

Срба ПавловићSrboljub Srba Pavlović Seladon, alijas Kosta Pavlović, rođen 24. 07. 1942. u Malom Orašju. Živi i stvara u Beogradu. Pored satire (aforizama) piše savremenu i dečiju poeziju. Objavio je 25 knjiga – neke pod pseudonimom…

Uvršten u antologiju svetske mudrosti, pod naslovom: „Antologija mudrosti“… I drugoj: „Misli u aforizama“. Obe štampane u Moskvi, na ruskom. Antologiju evropske mudrosti, takođe na ruskom… Zastupljen u prevedenoj srpskoj antologiji: „Vrag i šala“ („Čert i šutka“), na ruski. U Antologiji sačinjenoj u Rumuniji.

U Antologiji balkanskog aforizma, dvojezično (makedonsko-srpski). U slovenačkoj Antologiji… U italijanskoj… U španskoj, na baskijskom jeziku. U crnogorskim (epigrama i dečije poezije). U antologiji KNJIGA RADOSTI – Srpsko pesništvo deci i o deci u izdanju: Moskva: Ваха­зар; Toronto: Istočnik; Beograd: Prosveta.

U dve EX YU Antologije aforizama, štampane u Bosni (Sarajevo). U EX YU almanasima I-IV, pod zajedničkim naslovom – „Izvajane misli“… I do 50-ak srpskih, što antologija, što proantologija – kao i drugim brojnim knjigama značajnim za srpsku književnost…

Recenzirao ne mali broj knjiga naših uglednih aforističara i aforistike uopšte.

Učestvovao na najznačajnijim humorističko-satiričnim manifestacijama širom zemlje. U Beogradu: Kolarac, Dom vojske, Dom omladine – Studenskom kulturnom centru i dr., ali i na mnogim drugim priredbama od međunarodnog značaja.

Objavljivao u NIN-u, Borbi, Politici, Ilustrovanoj politici, Ekspres politici, Večernjim novostima, Studentu… U humorističko-satiričnim časopisima. Na TV i Radio stanicama… Književno, politički i društveno neorganizovan. Nenagrađivan. Originalan. Zastupljen u školskoj literaturi…