Члан Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ песник Марко Антић је у суботу, 11. августа 2012. године, учествовао на једнодневном песничком фестивалу „Kragujevac open poetry“ у организацији неформалне групе „Pro Cult“ и СКЦ Крагујевац.
Марко Антић се нашао међу 16 песника из Србије и Хрватске које је жири одабрао за учествовање на фестивалу, а на који је стигло седамдесетак пријава од аутора из региона. Фестивал је био такмичарског карактера где су 16 песника подељених у 8 парова излазили на песнички двобој и тако све до финала и коначног победника. А коначни победник, како је одлучила публика, била је Виолета Ета Томић из Крагујевца.
На првом фестивалу овог типа јужно од Београда акценат је стављен на начин извођења и читања песама, или популарније слемовање, а мање на сам квалитет поезије, што опет свакако није недостајало имајући у виду да је пре свега направљен избор песника који ће се такмичити.
Идеја покретања фестивала „Kragujevac open poetry” је успостављање нове алтернативне сцене с које би се чуо живи, пробрани говор младих песничких снага, као и покретање нове културне индустрије у Крагујевцу и афирмисање песништва кроз различите медије.
„Kragujevac open poetry” у свом будућем деловању афирмисаће идеју повезивања свих видова уметности, уз учешће песника, глумаца, музичара, ликовних уметника, архитеката и дизајнера.
Организатори су најавили да ће фестивал већ следеће године бити продужен на неколико дана.
Песма с којом је Марко учествовао на овом такмичењу:
МАКАРОНИ СА КЕЧАПОМ
Седео сам наспрам тебе и посматрао те.
Ти си моја вршњакиња, колегиница са
факултета, комшиница и добра
другарица.
Обоје смо у конфликту са очевима
и не знамо да пливамо.
Чак нам је и хороскопски знак исти.
Времена су, као и увек, била тешка
ми далеко од куће
живели смо у скромним собама
и често би нас
морила глад.
Делили би све што имамо.
– Имаш ли још оних бонова за мензу – питала си.
– Немам. А твоје конзерве?
– Јуче је и задња отишла. Одакле ти уопште они бонови?
– Претурао сам по газдином тавану и пронашао
неке порно-часописе.
Трампио сам их за бонове, са оним ћакнутим Босанцем
из суседне улице.
Цела декада, ручак и вечера.
Потом би се обоје
гласно смејали.
– Ја држим дијету, али спремићу теби, имам овде
макароне, кечап и неки зејтин, брзо ће
бити готово – рекла си.
– Хвала – рекао сам.
Убрзо си пред мене ставила тањир
пун тањир макарона
са кечапом.
Пробао сам залогај, жвакао, прогутао.
Није ишло.
Покушао сам да будем храбар и наставио
али имао сам утисак да једем
ужеглог пацова.
– Зашто не једеш, шта није у реду?
– Не могу. Није до тебе, једноставно не могу.
Можда је неки састојак покварен. Извини.
Расплакала си се.
Плакала си тихо, па све гласније.
– У реду је, у реду је – покушавао сам да те утешим.
– Излази напоље! Иди, јебига!
Почео сам да перем
тигањ.
– Остави то и иди! Само изађи! Иди, молим те!
Изашао сам, квака, врата
па низ трошне дрвене степенице
двориште, капија, био сам на
улици, отишао сам.
Једино што сам тада
могао да
учиним.